Владимир Потерјахин: Шта је Нови Сад изгубио одласком Андреја Фајгеља?

25.05.2015.

Вест о томе да је Андреј Фајгељ поднео оставку на место директора Културног центра Новог Сада пре свега је потресно изненађујућа, па тек онда све остало. Јер, оставка подразумева извесно повлачење и одустајање, а свако ко је барем једном имао прилику да се сусретне и рукује са Фајгељем морао је понети утисак о њему као о одлучном, неуморном и несаломивом човеку. Заиста, ако би се свеукупни дојам о њему могао сублимирати у једној речи та реч би била: одлучност. Понекад превише идеалиста, а понекад недовољно стрпљив, овај човек је несумњиво један од оних који имају памети, снаге и способности да стварају визију и одрећују правац.
Шта је то што је овако одлучног и храброг човека приморало да се повуче, да одустане и оде? Да ли се просто уморио? Или је одједном осетио несавладиву носталгију за професуром? Или је можда изгубио веру у своје идеале и вредности? Не, ништа од овога.

Повукао се зато што није имао подршку. Сви ми, његови истомишљеници, били смо одушевљени када је са зграде Културног центра уклонио латинични и поставио ћирилични натпис. Били смо дирнути када је жртвама рације одао пошту која им приличи и када је организовао изложбе о погрому над српском децом у НДХ; поносни када је придружио Нови Сад великим словенским градовима у прослави јубилеја 1150-те годишњице од настанка словенског писма и писмености; захвални када је забранио изагање бласфемичног уметничког рада којим се вређају верска осећана многих хришћана…итд. Међутим, ове и многе друге ствари су оно што је он урадио за нас, за Нови Сад, за ону Србију која не жели да буде стрељана идеолошким пушкама либералног екстремизма. Питање је: шта смо ми урадили за њега, за наш град, за саме себе? Одговор је: ништа. Осим еуфоричне и стихијске подршке на Фејсбуку и Твитеру, Андреј је углавном био сам. Недостатак наше реалне подршке учинио је да буде беспомоћан, нешто између Сизифа и Дон Кихота.

Андреј Фајгељ је још један човек чију смо врлину и залагање подразумевали. Рачунали смо на његову енегрију и вољу као на непресушне и сасвим независне ресурсе, који ће до даљњег постојати и дејствовати сами од себе, за наше добро, без нашег учешћа и доприноса. Било је потребно да поднесе оставку да бисмо, по ко зна који пут, схватили да се нико и ништа не подразумева, да нико не може сам, без икога. Александар Велики је био војни геније и оснивач светске империје, али није освојио ни милиметар земље од оног тренутка када је војска одбила да га следи, на обалама Инда.

И коначно, шта смо изгубили Фајгељовом оставком, шта је изгубио Нови Сад? Равнотежу. Његова културна стратегија увела је баланс у дисхармоничу културну атмосферу Новог Сада. Увела је барем мало ћирилице, наспрам мора латиничних натписа и реклама; подсећање на српске муке и жртве наспарам громогласних деклемовања о српским злочинима; истицање наших хришћанских културних корена, усред тоталитаризма секуларне нетолеранције; одбрану традиционалних породичних вредности насупрот екстремно либералној мржњи према традиционалној породици; могућност да се осећамо и као православни Словени и као Европљани у нашем, српском и европском граду.

Ако из Андрејеве оставке не извучемо поуку, ако већ данас не одлучимо да у сваком тренутку будемо спремни на животно давање подршке вредностима и људима у које верујемо, онда нећемо имати право да се жалимо и љутимо уколико на наше очи, те вредности и ти људи буду поражени.

Andrej-Fajgelj

Извор: vidovdan.org