Српска идеја сад и oномад: где је формула успеха?

17.03.2015.
Мирослав Илић

Мирослав Илић

Последњих неколико година у јавности доминира тема угрожености српских ђака. Те преоптерећени су градивом, те малтретирају их наставници и професори. Да се приметити да се та појава систематично пласира како би се обезбедило оправдање за ниске стандарде у знању. Данас у знању, а сутра у неконкурентној привреди и лошем квалитету живота. То потврђују забрињавајући резултати ПИСА теста. Права намера састоји се заправо у рушењу система (школе и породице на првом месту). Насупрот томе имаћемо последице које су врло јасне: ниски уместо високих стандарда, просечност уместо изузетности, неконтролисана слобода уместо одговорности, безакоње уместо поретка. Коме ће такви ђаци требати? Србији сигурно не, али страним компанијама и страним државама као јефтина и полуобразована снага свакако да.

Са друге стране, јасно је да су нашој деци понуђени најгори примери. Два су доминатна: ријалити и квазиполитички свет. Треба знати да млади узимају оно што им друштво нуди. Основно је питање, пак, у којој мери се њима нуди модел по којем је лични труд пут до успеха у животу? Они који знају где се рад цени, на жалост, напуштају отаџбину, али не као Доситеј и Пупин да би се једног дана вратили и прославили српство, већ да би заувек отишли. Зашто је то тако? Зато што нашој деци систем (породични и друштвени) није пренео најважнију поруку – да ће једног дана добити шансу да постану личности које ће водити своју Државу и своје Друштво?

Срби у Аустријском царству, иако без своје државе, сачували су државотворну свест. Код куће су добијали основно национално образовање и васпитање и подстицај да буду најбољи што умеју. Прочитајте само уводне странице Пупиновог „Са пашњака до научењака“. Кад је отишао у Америку Пупин је знао ко је и који је његов животни циљ. Зато је круна његовог животног рада врхунски дипломатски рад зарад помоћи Отаџбини у Првом светском рату. Срби су били васпитавани да буду државотворан народ. Нема стања између. Или си домаћин или раја. Такав принцип је у 19. столећу покренуо процес поновног уједињења српског народа и обнову државности што је на послетку и уништило саму Монархију и још два царства.

Некако се почетак историје Срба на овим просторима стално везује за време од 1690. године и Велике сеобе. Било је овде Срба и раније. Патријарха Арсенија III Чарнојевића је дочекао српски владика Исаија Ђаковић. Са друге стране, сигурно сте много пута чули од многих војвођанских Срба причу који своје порекло везују за период давно пре Сеобе. Предање нам говори да је Свети Сава подигао манастир Ковиљ у 13. столећу. Сигурно је да то не би чинио да на простору јужне Бачке није било Срба. Да не говоримо о томе да су Словени на простору данашње Војводине присутни још од 5. столећа, нарочито у Срему и Банату.

Импресивна је историја Срба у Хабзбуршкој монархији.

Мирослав Илић

Мирослав Илић

Са губитком државности Срби нису изгубили дух државнотворног народа. Срби пречани су имали оно што нама данас тако много недостаје – континуитет у националном, верском и културном деловању. У свим већим градовима у Монархији наши преци су оставили трајан печат. Кад посетите Трст, Беч, Загреб, Сентандреју, Будимпешту или Темишвар морате себи поставити питање на који начин су ондашњи Срби успевали да у сваком од тих места буду незаобилазан фактор у друштвеном, привредном, културном и политичком животу. Споменици српске културе у поменутим градовима не налазе се било где, већ у самом њиховом центру.

За Трст слободно можемо рећи да је „српски град“, са црквом у најстаријем градском језгру и палатама које су градили Срби. Данас је тршћанска парохија друга најбогатија у Српској православној цркви. Беч је био престоница којој су Срби били одани и коју су задужили. Као најбољи војници аустријског цара, Срби Крајишници су понели славну титулу Аntemurale Сristianitatis, бранећи хришћанску цивилизацију од Османлијске. Руска совјетска армија има свој споменик и плато у том истом Бечу. И треба. Срби су га, пак, давних дана заслужили. На најстаријем градском тргу у Загребу, који се некад звао Српски трг, налази се Преображенска православна црква. Некада су овде доминирали српски дућани, а српска елита је чинила трећи привредни елемент, одмах иза Немаца и Јевреја. У Пешти је основана Матица српска која је била узором матица свих осталих словенских народа. Сентандреја била је најсевернија српска тачка а данас је лектира сваког српског детета. Темишвар одише духом српске културе.

Срби су се тада држали. Држали су се једни других и поседовали снажан осећај припадности колективу који им је увек давао смисао постојања у сваком тренутку њиховог живота, без обзира на то да ли су живели у матичној држави или ван ње, били досељеници или староседеоци. Они су увек имали заједнички договор око најважнијих националних питања, а то су била идентитетска питања: очување цркве, културе, писма и смера националног кретања.

Државотворан је само онај народ који у сваком времену и простору покушава, покреће иницијативе и предузима. Онај који иза себе оставља постигнућа и споменике задужбинарства свом народу, и оно најважније – идеју о држави као заштитнику и ослонцу индивидуалног и колективног идентитета. Верујем да ћемо у овом миленијуму, након Немањићке и Устаничке, успети да изградимо трећу слободну и поносну Србију.

Мирослав Илић

Заменик председника Скупштине Града Новог Сада и члан Председништва Треће Србије