Србија на коридору или на периферији Европе?

19.02.2015.

Од избијања кризе у Украјини свакоме ко иоле политички размишља постало је јасно да ће се у Европи успотавити нови односи између народа и држава. Практично се може рећи да је пуч у Украјини и почетак грађанског рата у тој земљи био пуцањ који је означавао почетак велике утакмице у којој ће европски народи заузимати позиције за двадесет и први век.

Miroslav Parovic, kampanja 2015., fotos za postavljanje u vesti 2

Оно што је за Србију питање свих питања јесте да ли ћемо ми као држава успети да у овој глобалној утакмици за себе обезбедимо позицију победника или смо се већ унапред предали и користимо тактику „правити се мртав“ у нади да ћемо на тај начин избећи конфротације.

По мом мишљењу тачка на којој ће се одређивати каква ће бити судбина Србије јесте питање куда ће у наредном периоду пролазити коридори за снабдевање средње Европе нафтом и гасом, као и то куда ће пролазити доминатни коридори за транспорт роба и људи.

Што се тиче гаса ту се ситуација готово у потпуности искристалисала и постоје две могућности. Прва опција је гас из Русије који ће бити доведен на границу Турске и Грчке и где ће Европа моћи да се прикључи гасоводом који ће ићи или трасом преко Бугарске (што би у суштини био нешто измењени Јужни ток) или преко Македоније. Обе ове врезије које се тичу руског гаса у потпуности укључују Србију на магистралном току гасовода. Друга опција је тзв. „амерички гас“ (течни гас из уљних шкриљаца плус гас из Азербејџана) који ће бити доведен до острва Крк у Хрватској, где се планира изгдања великог гасног терминала, и одакле ће се магистралним гасоводом водити даље ка Европи. У тој другој опцији Србији је намењена улога капиларно повезане државе, тј. у том случају бисмо остали ван магистралног тока.

Када је реч о транспорту роба ту је најважније питање статуса лука у Солуну и Пиреју. Уколико ове луке буду биле у власничком или дугогодишњем концесионом уговору са Кином, онда ће правац коридора десет постати један од кључних, јер ће се дуж овог друмског и железничког коридора Европа снабдевати робом из Кине. Наравно, не треба трошити речи у објашњавању колико за Србију значи да се преко наше територије врши транспорт великих количина робе намењене тржишту Европе. Ништа мање значајно није ни то колико ће се робе ка Русији траспортовати Дунавом, јер и у том случају луке у Србији могу постати једне од најважнијих.
Наравно, питање које се логично поставља је да ли Србија на било који начин може да утиче на то куда ће се рецимо транспортовати гас? Одговор је да може, а највећи доказ за то је Бугарска која је одлуком да одустане од Јужног тока довела до тога да Русија направи договор са Турском.

Alternativa za Srbiju (2) Miroslav Parovic

Оно што Србија мора да уради како не би постала периферија Европе јесте да започне снажну и проактивну регионалну политику у правцу успостављања квалитетних савезништава. Као централна држава на Балкану ми морамо за себе везати Мађарску, Бугарску и Грчку јер нам такво савезништво омогућује да у потпуности искористимо своју геостратешку позицију. Ово нужно значи конфротацију са појединим круговима моћи који улогу централне државе на Балкану додељују Хрватској, а што се најбоље може видети на примеру најаве изградње треминала за течни гас у овој држави. Наравно, не треба имати никакве сумње да ће ти кругови притискати власт у Србији, на сличан начин на који је притискана власт у Бугарској да супротно интересу прекине пројекат Јужни ток.

Лично, имам велике сумње да ће актуелна власт успети да се избори са тим и таквим притисцима. Разлог за сумњу ми је тај што ми у власти већ поседњих више од деценију имамо елементе који отворено раде супротно здравој логици, а једна мудра мисао каже да обично тамо где престаје здрава логика почиње лични интерес. Стога, мислим да је за Србију кључно да дође до смене генерације на политичкој сцени и да на чело државе дођу нови људи који ће имати довољно мудрости, храбрости и истрајности да воде политику српског интереса и довољно морала да опште добро ставе на прво место.

Мирослав Паровић, председник Треће Србије

Текст је објављен у Политици