Рајсов завет – Неуморно отимање истине

21.05.2015.

Дели нас читаво столеће, од како је Др Арчибалд Рајс, напустио живот подно алпских глечера, жртвујући мир и благостање за, како се испоставило, животну пустоловину.  Руку на срце, бољу авантуру од оне у Србији, није могао да нађе. Својски смо се потрудили, морамо и то признати, да великог хуманисту доведемо до лудила, пред свршен чин и просјачки  штап. Није случајно речено да нема пророка у постојбини својој; Арчибалд Рајс је за своју постојбину изабрао Србију, био је Србин по сопственом избору, заљубљеник у земљу која га је при крају живота частила чашом жучи, за коју је положио срце на олтару отаџбине, са најбољим синовима Србије.

Aleksandar Djurdjev 2015

Александар Ђурђев

Постхумно дело нашег незаборавног пријатеља и доброчинитеља, прави је дневник ратних победа и дипломатских пораза младе државе, пред којом је стајао послератни изазов остварења националних циљева. Нажалост, све смо учинили  да се заветни спис „Чујте Срби!“, уместо да постане водич за препород, претвори у национално проклетство. Број промашаја који смо као држава направили, превазили број Шакилових са линије бацања. Радну етику је прогутао бирократски муљ у коме се налази и данас, развијање социјалног програма заменила је лицемерна борба за социјални мир; домаћинско управљање државом прогутала је партијска борба за власт, реформу пољопривреде бесповратна миграција у градове. Високо школство, за чији ауторитет можемо да захвалимо бројним професорима Царске Русије који су свили гнездо у Србији, свели смо на ниво пачије школе. Село, на коме је требала да почива нова српска држава, гуши се у корову и блату а зидови столетних кућа, које су вековима недриле честите српске домаћине, годинама стоје урушени, без наде да ће их потомци поново подићи. Постали смо земља пирових победа и болних пораза, лоших процена и не боље изведених закључака, најгори кампањци који уче у пет до дванаест. Заборављамо проверене пријатеље, радо их мењамо за интересна и краткорочна „пријатељства“ са белосветским отимачима националног блага. Живот омладине, која треба да буде ослонац у будућности, претвара се у таблоидно животарење од данас до сутра. Деца се, препуштена себи, уче на лошим примерима, узори су јој постали вође подземља и лажног гламура који се преко ноћи, у стилу Др Џекила и Господина Хајда, претварају у пословне људе и политичаре, стављајући их, на концу, пред свршен чин са јединим избором који води у живот печалбара. Можда је долазак професора из Лозане потребнији данас него пре сто година, мада је мучно и помислити шта би се десило, да се попут Марка Краљевића нашао по други пут међу нама.

Archibald_Reiss

Др Арчибалд Рајс

Време је учинило да политички тестамент Арчибалда Рајса, од упутства за остварење националних циљева, постане репер неуспеха у коме патолошки уживамо. Сваки пут када се нађемо у горчини колективне депресије, коју не би излечио ни календарски грен слем Новака Ђоковића, присетимо се речи последњег српског пророка у којима јасно препознамо себе. Добро је приметио наш незаборавни швајцарски пријатељ, да се најбоље  сналазимо у бури, када брод тоне. Плусквамперфекат је наше омиљено време али када таласи утихну, када се суочимо са изазовом мирне пучине, наша моћ нестаје као чаролија. Садашњост је енигма са којом не умемо да се изборимо –  „10.000 puzzle“, седмица на лотоу, трик питање за принца из руске бајке. Време је, ако ни због чега другог, онда због поштовања према великом учитељу, да ствари променимо а критику применимо.

Успон на „планину Чемерно“, изненада је прекинула политичка бура изазвана локалним изборима 2012. Године.  Пажњу јавности и света, чије су очи биле широм упрте у Средњи исток, на тренутак је скренула „земља несаломивих Гала Европе“, каквим нас је препознао Жак Огар, некадашњи вођа француских специјалаца на Косову и Метохији. Нови Сад је добио нову власт али и залог старих репова који је још увек прате. Оставка Андреја Фајгеља, најмлађег доктора наука невладиног сектора у Србији, оснивача Центра за савремену едукацију, оснивача Међународне иницијативе за праћење антисрбизама и оснивача Треће Србије је отварање новог политичког поглавља. После две и по године проведених на месту директора Културног центра Новог Сада остају само успеси и изазови за наследнике. Неко памти обиље догађаја, иновација, успешно изведених манифестација и програма а неко пројектоване тривијалности и дневно-политичке трачеве. Време ће показати своје, а наше је постало скупоцено. Корак са временом никада није био дужи него што је данас.

Завет Арчибалда Рајса је за Андреја Фајгеља и Трећу Србију библија радне етике, економске и политичке визије. Ми ћемо у том прегнућу и  наставити јер се не дамо заварати: ако смо ишта научили онда је то политичко умеће устајања после падова и неуморно отимање истине.  Да, истина се у Србији отима и то је школа коју ћемо учити кроз читав радни век. Крешендо бесмртног дела Арчибалда Рајса, најискреније критике Срба, обилује емоцијама које могу да мотивишу чак и мртве а камоли посрнуле. То није бајковити хепи енд већ борба са најбољим што имамо, отимање истине, зарад малог парчета земље под небеским сводом који смо добили у наслеђе. Ако је наша мисија да и после сто година поново пробудимо понос Европе, да преузмемо улогу Астерикса у тоталитарном царству, да будемо достојни наследници наших предака и послушни ученици најбољих учитеља, онда пред новим изазовима нећемо жалити времена ни труда.

Игра престола се наставља; све је мање места за Вариса и Бејлиша.

Александар Ђурђев, један од оснивача Треће Србије