Приче из Цвјећарнице

28.03.2015.

aleksandar djurdjav u sakou

Да се којим случајем “Цвјећарница” налази у близини Бановине, уместо у запуштеном њујоршком кварту, вероватно би Његова висост поставио питање у карактеристичном стилу: “Са колико ништица се пише Војводина?” Могли би, можда, отићи још даље, те гледајући шта се збива унутар најважније покрајинске институције, с правом могли зажалити што Макс Банкер, бар на тренутак, није део наше свакодневице.

Цитирајући легендарног Броја 1, студенти Филозофског факултета у Београду су на демонстрацијама 1997. године изнели транспарент: “Ако каниш побиједити, не смијеш изгубити”. Тада је на мети био Слободан Милошевић и врхушка која ни по коју цену није хтела да сиђе са власти, иако су гласачке кутије биле препуне огорчених гласова против. Ни данас није другачије. Доћи на власт, остати на власти, уновчити власт. То су три златна правила данашњих корифеја војвођанске идеје. Груписани у неколико табора које деле мање-више сличне идеологије, они се лако уједињују када им се укрсте интересне сфере и методи обмањивања јавности. Недељу за недељом, од седнице до седнице, па до наредних избора, они сваку критику покрајинске власти, свако питање о крађи наших новаца покушавају да прикажу као гушење аутономије. Шта је, заправо, њихова идеја аутономије?

Војводина је, кажу Пајтићеви гласноговорници, 1918. заправо постала ратни плен Србије, и то остала и до дана данашњег. А аутономија је, следствено томе, жељени циљ који ће омогућити благостање становништву Војводине. Чанкови лигаши иду корак даље, па кажу да је “аутономија Војводине историјско и природно право њених грађана, јер је настала и потврђена вољом њених народа на Скупштини изасланика народа Војводине у Новом Саду 30-31. јула 1945. када су они јединствено одлучили да се Војводина, као аутономна покрајина, прикључи Србији.” Трећи, опет, признају да је изворни концепт Војводине настао као тежња Срба ка културном и духовном уједињењу у Војводство Србија. Али се одмах потом угризу за језик, па тумаче да се та идеја “исцрпила и нестала”. Даље, уз поклич “Војводина Војвођанима!” ламентирају над “Војвођанским фронтом”, антидржавном организацијом из тридесетих година XX века. На крају закључују: Војводина је конституисана после Другог светског рата, као резултат антифашистичке победе!

Бришући прошлост и трујући будућност, и једни и други и трећи, безочно изврћу истину и силују Војводину, исто као што су то радили њихови политички очеви, комунисти Едварда Кардеља. Тако су последњим маневром у Скупштини Војводине, барем привремено, избегли усвајање традиционалних симбола Покрајине, о чему је претходно постигнут консензус у Одбору за питања уставно-правног положаја покрајине. Предлогом је предвиђено да се, уз постојеће званичне симболе АП Војводине, упоредо истичу српска застава тробојка и грб из 1848. године. Такав предлог су подржале све посланичке групе осим Чанкове лиге. Међутим, већ сутрадан су се Пајтићеви посланици “предомислили”, како је образложено, “након дужег размишљања”. Идејни творци “војвођанске нације” рачунају да ће од таквог подгревања напетости извући политичку (и материјалну) добит.

Упућенији кажу да су демократе одустале од договора како би им ЛСВ заузврат помогла да наредна седница парламента на којој ће се на иницијативу СНС расправљати о стању у каменичком институту, одакле годинама ишчезава новац, нема кворум. Има више разлога за овакав сраман потез демократа којим јасно најављују политички заокрет. Сви покушаји у протеклом периоду да се успостави стабилна идеја водиља нису уродили плодом а избори су све ближи. Све је извесније да ће у наредном периоду ЛСВ добити оштру конкуренцију у Демократској странци, бар када је у питању борба за војвођанску аутономију. То је једини пут да партија, која је имала историјску прилику да Србију поведе у бољу будућност, уопште опстане на политичкој сцени. Тако је концепт “војвођанске нације” добио још неколико месеци живота на апаратима.

Парадоксално, за традиционалне српске симболе Војводине гласао је Савез војвођанских Мађара, на чијем челу је председник покрајинске скупштине Иштван Пастор. СВМ се држао консензуса постигнутог на седници поменутог одбора, а своју одлуку су образложили овако: “Као што мањинске заједнице имају право да користе своје симболе, тако и српски народ као већински има право да истиче своје симболе”. Притом, нигде нећете чути Пастора како Мађаре назива Војвођанима, а још је мање вероватно да их позове да се тако изјашњавају.

Александар Ђурђев, генерални секретар Треће Србије

Извор: Данас