Политика: Душан Спасојевић – Руско-турско разумевање

09.12.2014.

Ако ништа друго, Ердоган је Путину пружио задовољство да непријатно изненади своје западне супарнике

 

Душан Спасојевић

Душан Спасојевић

Док се многи ватрени навијачи у Србији, са непристојном дозом сладострашћа, утркују ко ће „Јужном току” написати што помпезнији епитаф, а међу Србима лове вештицу и спремају ломачу због његове обуставе, пажњи јавности измичу најважнији аспекти велике игре. Руски председник искористио је прилику да 1. децембра, у Анкари, раме уз раме с турским колегом, свету обзнани потписивање меморандума о разумевању којим је предвиђена изградња гасовода који ће руски гас довести на саму границу Грчке и Турске. Ако у обзир узмемо и то да ће, већ у мају идуће године, руски „Росатом” започети изградњу прве нуклеарне електране у Турској – посао вредан 20 милијарди долара, можемо да закључимо да су Владимир Путин и Реџеп Ердоган одлучили да окрену нову страницу. Такав окрет може да има и те какве последице по распоред снага на који смо навикли на међународној позорници.

„Велика игра”, како су крајем 19. века називали хладни рат Русије и њених западних супарника, одувек се водила за мореузе Босфор и Дарданеле, који спајају Црно море и Средоземље, и Русију изводе на топла мора. Сваки у своје време, Бизмарк и Дизраели, Лојд Џорџ и Жорж Клемансо, Черчил и Рузвелт, имали су за циљ да Русију истисну са простора данашње Турске. Балкански народи и једној и другој страни служили су углавном као топовско месо, у најбољем случају као монета за поткусуривање.

И сама најава руско-турског приближавања ставова о спорним питањима представља геополитички земљотрес. Речима да нова Турска „више није земља која са забринутошћу чека одлуке које ће велики донети о њеној судбини”, садашњи премијер и идеолог „Стратегијске дубине”, Ахмет Давутоглу, потврдио је оно од чега већ неколико година зазиру западни савезници. У контексту актуелне међународне конјунктуре, на првом месту посрнулог Арапског пролећа и украјинске кризе, јасно је да би евентуално руско-турско савезништво превасходно било уперено против Америке и Немачке.

Руске пориве да Турску преотме или је што више одвуче од савезништва са САД и ЕУ, не треба посебно објашњавати. Турски мотиви, са друге стране, не налазе се једино у потреби Анкаре да трајно обезбеди енергетску стабилност. Иако НАТО савезница САД, Анкара је на Блиском истоку остала без подршке Вашингтона у готово свакој појединачној кризи изазваној Арапским пролећем. Турска је у Сирији, у настојању да обори режим Башара ел Асада, остављена на цедилу од западних савезника. У Египту се, у односу на војни пуч који је са власти свргао демократски изабраног председника идеолошки блиског Ердогану, званична Анкара нашла на дијаметрално супротним позицијама са Америком. Када је реч о палестинском питању и држави Израел, Анкара и Вашингтон разишли су се још маја 2010, после трагичног случаја „Мави Мармара”, када је у интервенцији израелских командоса погинуло деветоро Турака.

У унутрашњој политици, највећа опасност за власт Ердогана и његове АК партије претила је од Фетулаха Гулена и тајновитог Хизмета. „Паралелне структуре”, како пенсилванијског имама и његов покрет назива турски председник, изазвале су прошлог децембра политичку кризу која је, у последњих дванаест година, најозбиљније уздрмала Ердогана и његов режим. Са уточиштем у САД, Гулен је отворено заговарао идеје које су се више подударале са интересима Вашингтона него са интересима владе у Анкари. Америчка подршка Курдима у Ираку и Сирији не престаје да изазива нелагоду код турског естаблишмента.

Немачка, која у НАТО савезу игра маргиналну улогу, преузевши вођство у Европској унији постала је главни такмац Анкаре за утицај на Балкану. ЕУ у којој за Турску, све је извесније, неће бити места, у првим годинама Ердоганове владавине била је пожељан савезник у сламању утицаја секуларних упоришта на челу са турском армијом. Иако је кандидат за пуноправно чланство у унији још од 1999, са којом је приступне преговоре започела 2005. године, Турска се потписујући меморандум о разумевању са Москвом очигледно није обазирала на бриселска правила због којих су друге земље, истог или вишег статуса интеграција са ЕУ, оклевале у погледу „Јужног тока”. Чињеница да се званични Брисел није огласио да, са аспекта acqui communautaire, оспори руско-турски гасни договор, најбоље говори у прилог да ни ЕУ озбиљно не рачуна са турским чланством.

Erdogan i Putin

Два председника: Путин и Ердоган

Ако ништа друго, Ердоган је Путину пружио задовољство да непријатно изненади своје западне супарнике. У склопу досадашње неутралности у конфронтацији Русије са Западом, чији је непосредан повод криза у Украјини, Турска Москви није увела санкције, што је чини једином чланицом НАТО-а која то није урадила. С друге стране, позиције Запада на Блиском истоку, региону у коме, најблаже речено, никако не успева да освоји „срца и душе” већине становништва, озбиљно би биле пољуљане губитком поузданог савезника какав је претходних 60 година била Анкара. Иако до гуше презасићена непрестаним лекцијама са Запада у погледу људских и мањинских права, слободе штампе и независности правосуђа, Турској никада нису уведене санкције због окупације Кипра. Анкара се, управо из тог разлога, неће одрицати формалног чланства у НАТО, нити прва одустати од статуса вечитог кандидата за пуноправно чланство у ЕУ.

На Балкану, вечитом претпољу „Велике игре”, различито се гледа на њен ток, „Јужни” и било који други. Једним очима посматрају га пуноправне чланице ЕУ и НАТО, другим они који то нису. У борби за балканска срца и душе, Москва и Анкара, свака за себе, рачунају на браћу по крви и вери, Србе и Бошњаке. Питање је да ли и колико балканска браћа могу да рачунају на њих. Или било кога другог. А да ватрено навијају, за или против, и знају и умеју.

Амбасадор Србије у Турској 2010–2013.

Душан Спасојевић

Извир: Политика (09.12.2014.)