ОГЛЕДАЛО СРПСКЕ КУЛТУРЕ

25.05.2015.

Александар Протић

Ових дана, некако на маргини главног тока српске јавности, десила се оставка директора Културног Центра Новог Сада господина Андреја Фајгеља. Чињеницу да је доктор наука намерно нећу ставити испред његовог имена јер сматрам да је за причу која следи понајмање важно. „Господин“ јесам написао иако се добро познајемо не из официјалности, већ због тога што он то одиста и јесте у изворном значењу те речи, а то би, кажу, етимолошки требало да буде онај који „хода с Господом“, односно онај који иде заједно са Истином.

И да сад ово не би заличило на неки старовремски панегирик, пређимо на ствар. У вези са неким стварима са њим се ни дан данас не слажем, барем не у целини. Али то и није повод овог текста, тј. није повод да се сада постављамо „тамо или ‘вамо“, „где смо слични, а где различити“, већ је идеја да бар неко започне (ако већ није, а да ја не знам), јавну дискусију о културним и вредносним моделима, где ће нам Андрејев случај послужити само као огледни пример. Послужиће нам као огледало у којем ћемо, нажалост, моћи да видимо једну доста извитоперену страну друштва која шта више ту извитопереност и не крије.

У том закривљеном огледалу где вам је глава одједном на дну, а стопала заузимају место лица, чини се да је једино задњица на истом месту?! Задњица посматрача кривог огледала је увек на истом месту. Стајао или седео, увек је заштићена и сигурна, а по могућности удобно смештена.

У том огледалу ствари стоје отприлике овако:

Рад постаје непожељна категорија. Посао је, наравно, пожељна ствар, али се мора оштро оивичити од рада, јер то су два различита појма и зашто би један са другим имали икакве везе.

Поштено стечена плата види се као корупција и незаконито стечено добро.

Инститирање на деколонизацији језика и културе види се као колонизација туђег.

Култура сећања на жртве нацизма посматрачу кривог огледала указује се како какав „кукасти крст“.

Уређивање и управљање се у том огледалу виде као цензура, ваљда јер је посматрач тако једино навикао да види ствари.

Право постаје криво.

Бело постаје црно.

Једино црно заувек остаје црно! Чак и у таквом огледалу.

То је огледало у коме нема белог, где нема светла, где нема истине, а самим тим ту нема ни оних који ходају са Истином. Дакле, у том огледалу се не огледају господа. То је огледало које служи за огледање дојучерашњих „другова и другарица“, који су се једног јутра само пробудили као каква демократска или напредна господа, и који су без имало господсвености господарили и још увек господаре нашим животома и општом егзистенциојом.

Стари Римљани су иначе веровали да огледало захвата део човекове душе, због тога што човек у њему може да види своје лице. Када би се огледало разбило, веровали су они, један део душе остао би заробљен у огледалу. Жалим што то „огледало за другове“ није огледало неког другог. Већ наше – српско! И питам се када ћемо да то огледало коначно полупамо, па да имамо тих чувених – седам година несреће?! Па да заробимо душе ових „другова“ бар на тих седам година. Непоправљиво оптимистички верујем да би то било довољно да Правичност, Истину, Одговорност и Достојанство вратимо тамо где им је и место. А место им је свуда. Од свакодневних живота свих нас, па до институција ове Државе.

Е баш у те институције Андреј Фајгељ је покушао да врати све горе наведене ствари и још много тога Вредног. Али, уместо господе, у заседи око Институције су га дочекали „другови“ са својим огледалом.

Ако је ово са овим огледалом срећа, дајте молим вас већ једном бар тих седам година „несреће“.

Александар Протић

Извор: Стандард