Очување српских њива – очување живота у Србији

16.03.2015.

Недавно је у медијима одјекнула вест да је Србија један од рекордера у Европи по извозу кукуруза. Не можемо да споримо ову чињеницу, имајући у виду да је снага Србије управо у обрадивом пољоривредном земљишту односно плодовима које са тог земљишта убиремо и извозимо у друге европске земље.

Марко Теслић

Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за 2014-2024, документ који је креирало Министарство пољопривреде, шумарства и водопровреде крајем 2013. године, открива нам податке да је Србија најбогатија у поседовању обрадивог пољопривредног земљишта. Наиме, Србија има чак 5,06 милиона хектара пољопривредног земљишта од чека 71 одсто чине оранице, воћнаци и виногради док остатак заузимају ливаде и пашњаци.

Имајући у виду овакву ситуацију, неминовно је да морамо тежити очувању и побољшању српске пољопривреде као стратешке гране за опоравак целокупнеСрбије, поготово у креирању бренда наше пољопривреде по коме ћемо бити препознати у свету као произвођачи здраве, квалитетне и природне хране.

У већем делу српског становништва влада бојазан да ће придруживање Србији Европској Унији одузети квалитет и проценат добара које српске њиве производе. На страни те сумње стоји Споразум о стабилизацији и придруживању који је Србија потписала 2008. године са Европском Унијом а по коме је, када је реч о аграрној политици, предвиђено да у 2017. години буде омогућена слободна продаја српског пољопривредног земљишта странцима. Намеће се питање у коликој мери ће та продаја бити дозвољена и колико ће та „обавеза“ нарушити квалитет производа српских домаћина, а пре свега, колико ће утицати на то да наши домаћини остану без својих имања и газдинстава. Дакле, опет можемо поставити питање: да ли нам придруживање Европској Унији доноси више штете или користи?

Потписивањем Споразума Србија се обавезала да ће своје законодавство ускладити са стандардима Евопске Уније и на томе вредно ради. Морамо се борити да ускладимо српске стандарде аграрне политике са стандардима Европске Уније у мери којој нам то оставља могућности за очување пољопривредних система, поготово очување пољопривредних газдинстава која ће полако нестајати уколико дозволимо да странци слободно купују српске земље. Наравно да је пожељно и битно било какво страно инвестирање у нашу земљу али одузимање власништва великим српским фармама од које се хране милиони сеоских породица у Србији може бити врло погубно и за њих и за допринос које те породице остављају српској пољопривреди.

Наше законодавство које се односи на пољопривреду морамо ускладити са прописима Европске Уније тако што ћемо донети нове законе који се, с једне стране, задоваљавају стандарде ЕУ у погледу дозвола за куповину српских њива и ливада, а с друге стране, доприносе очувању и подстицању очувања квалитетне, плодне и родне српске земље која остаје у рукама српског домаћина и на коме почива опстанак Србије. Залагаћемо се заочување српске земље у рукама српских домаћина. Не можемо одузимати већ морамо створити шансу нашим домаћинима и предузетницима на селу, различитим субвенцијама и кредитима, да створе или унапреде своје пољорпивредне капацитете јер „чије су оранице, тога је и власт у земљу“.

Марко Теслић, члан председништва Треће Србије