Мирослав Паровић: Велики рат – поуке и перспективе

27.06.2014.

Имамо прилику да дамо кључни допринос стварању нове европске парадигме оличене у стварању осовине Париз-Берлин-Москва

Miroslav Parovic, kampanja 2015., fotos za postavljanje u vesti

Стогодишњица Првог светског рата коју управо обележавамо, пружила је повод да Европа, а и Србија, преиспитају своје корене, идентитет, али и будућност у којој постоји опасност од новог клизања у ратне страхоте, које је пред нас ставила криза у Украјини. Застрашујући вихор дотад невиђеног рата, који је европску цивилизацију довео до ивице пропасти, данас потврђује оправданост идеје уједињене Европе у којој нације равноправно учествују у изградњи заједничког дома, што је у европске интелектуалне кругове тих година први лансирао управо један Србин и младобосанац, Димитрије Митриновић.

Но, да бисмо могли да причамо о било каквом заједништву, морамо се прво супроставити појединим тумачима прошлости, који настоје да неисторичним и политикантским приступом створе нову „истину“ тражећи кривце у Русији или Србији, проглашавајући их вечитим реметилачким фактором и непријатељима европског мира. Зато смо поново могли чути, чак и код нас, и тако злонамерне оптужбе да је тадашња Србија била нешто попут данашњег Ирана, да је вековна тежња Срба за слободом заправо отровни српски национализам, док су Гаврило Принцип и Млада Босна од неких проглашени терористима и чак упоређени са Ал Каидом.

Петроград, Руски цар Николај Други објављује рат (архивске фотографије)

Петроград, Руски цар Николај Други објављује рат (архивске фотографије)

СРБИ И ГЕРМАНИ

Желим стога одмах да нагласим – не пристајем ни на какво тумачење, односно ни на какву дневнополитичку ревизију историје, која би Србији наметнула улогу дежурног кривца, а Принципа означила за терористу који је одвео Европу у рат. Утолико пре што се иза кривотворења прошлости Србима намеће кривица која би требала да одреди њихову судбину у будућности.За мене стим у вези нема двоумљења и сумње – Србија, која је тада била Пијемонт и светионик слободе свих Јужних Словена, следила је пут којим су раније кренуле све велике европске државе, док су Принцип и Млада Босна следили идеје ранијих европских националних револуционара. Проглашавање терористом човека чији је чин, уз све касније жртве, Србима и осталим јужнословенским народима донео слободу, не говори ништа о Принципу, револуционару, који је свој живот жртвовао за идеје правде и југословенске (а не само српске) слободе, већ о менталитету оних који, сто година после, радије славе своје окупаторе него оне који су им донели слободу.

ВАЖНОСТ РУСА И ЈУЖНИГ ТОКА

Ужаси и трагедија Првог светског рата опомињу нас да његово обележавање не сме да се претвори у нове злоупотребе и ново копање ровова, те је стога прилика подсетити и да односи Срба и Германа нису увек била супарнички. Историја нам показује да постоји континуитет вековних добрих односа, а да су Срби и Хабсбуршка монархија имали плодне периоде међусобне сарадње. Сетимо се само столећа заједничког војевања у Војној крајини, или заједничких ратова Монархије и Срба крајем 17. и у 18. веку. После две велике сеобе, 1690. и 1739. Срби су баш у Аустрији за кратко време, упркос свим тешкоћама, после векова дисконтинуитета, успели да се врате у тадашњу европску цивилизацију, што је у 19. веку био један од најважнијих фактора обнове српске државе. Наравно, треба рећи и то да је српска сарадња са Германима била могућа и због тога што су паралелно јачали своје везе са Русијом, без чије подршке би се тада утопили у мору нарастајуће немачке снаге. Подсетимо и на популаризацију српске народне епске традиције од стране највећих немачких умова, попут Гетеа, или сведочења Леополда Ранкеа о Првом српском устанку. Управо због тога, и зарад доказивања да су Срби и Германи вековима могли бити савезници на истом задатку, политичка организација на чијем сам челу је и инсистирала на обележавању 250. година Шајкашког батаљона.

Србија дакле нема чега да се стиди у вези са својом улогом у Првом светском рату, већ ову годишњицу треба да обележи подсећајући на херојство и огромне жртве свог малог народа, који је био приморан да се бори за слободу и да не дозволи било какве ревизионистичке процесе. Истовремено требамо да имамо и довољно политичке мудрости па да у времену прерасподеле снага у Европи, пружимо руку и својим супарницима у Великом рату.

Јужни ток

Јужни ток

Пројекат Јужни ток, који данас као и пре век и по на овом простору обједињује германски и руски интерес и на коме данас практично ради скоро цела Средња Европа, показује да смо сви део једне геополитичке целине што нас обавезује да правимо договоре у заједничком интересу. Бугарска, Србија, Мађарска и Аустрија су се пре сто година налазили на супротним странама, док данас сви имамо прилику да дамо кључни допринос стварању нове европске парадигме оличене у стварању осовине Париз – Берлин – Москва која једина има потенцијал да обезбеди европску стабилност и просперитет.

Заступник сам овог, могло би се рећи трећег политичког пута који би Србији као држави, а и Србима као народу коначно дао сатисфакцију за двадесети век у коме смо преживели три геноцида. Само стабилан Балкан обезбеђује стабилност Европе, а Срби су кључни фактор оставарења мира и стабилности што је велика част, али још већа одговорност.

Мирослав Паровић, председник Треће Србије

Извор: Нови Стандард