Мироје Јовановић за Нови Стандард: Протектор

11.05.2015.

Све чиме се бавио Јанковић пре именовања било је више политичког, а мање стручног карактера, што објашњава контекст његовог деловања

Постојећи наизглед снажан и немилосрдан „обрачун“ са заштитником грађана има све карактеристике оне изјаве војника ЈНА у Словенији 1991. године, према којој „они, као, хоће да се отцепљују, а ми им, као, не дамо“. На сличан начин заштитник, као, хоће да изиграва некакву политичку опозицију, а режим му то, као, не дозвољава.

Ово постаје очигледно последњих месеци, када С. Ј, омбудсман, изводи неколико правно-политичких пируета, најпре улазећи у сукоб-преписку са органима војне безбедности и одмах након тога бива проглашен за угроженог, униженог и прогоњеног.

miroje jovanovic konferencija (6)

Мироје Јовановић, помоћник градоначелника Новог Сада и потпредседник Треће Србије

Да би се правилно сагледала читава ситуација у вези са Протектором (The Protector – заштитник, користи се превод који одговара српском термину заштите), морају се имати у виду три перспективе насталог проблема, и то: лична, стручна и контесктуална. Фанови, подржаваоци и политички истомишљеници С. Ј., као и њихови опоненти, све време, управо од самог почетка овог сукоба, баве се догађајима (већ дуго познатим и обелодањеним) који се тичу личности и прошлости заштитника, односно полемика се свела на аd hominem препуцавања, где су гласови за и против везани само за подршку/оспоравања уз мноштво детаља из времена студентског живота Саше Јанковића. Не спорећи право јавности да има увид у одређена збивања везана за тада студента Јанковића и подржавајући право породице Гојковић да се истина о смрти њиховог сина расветли до краја и што пре, мора се напоменути да управо поентирање на овој теми јесте нешто што читаву расправу измешта на ниво личног обрачуна и дневне политике. Управо случај унесрећене породице из Лознице показује да грађанским браниоцима заштитника (не) одговара оваква расправа, где се отишло дотле да се узурпира и укида право људи који траже истину пуне 22 године.

Слично стоји и аргументација која се односи на висину зараде С. Ј., која је одређена законом, па је излишно и непотребно глумити саблазан над нечим што је законодавац уредио и прописао, што постоји већ дужи низ година и може бити смањивано и мењано без дирања у суштину надлежности заштитника грађана.

СТРУЧНОСТ ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА
Важнија питања и примедбе тичу се стручности заштитника грађана, односно његове реалне оспособљености да се бави послом за који је биран два пута. Законом о заштитнику грађана су прописани услови које одређена особа мора испунити да би могла бити изабрана на функцију Заштитника грађана. Одредбама члана 5. тог прописа као услови су предвиђени диплома правног факултета, најмање десет година искуства на правним пословима који су од значаја за обављање послова из надлежности заштитника грађана, поседовање високих моралних и стручних квалитета као и запажено искуство у заштити права грађана.

Пажљив читалац приметиће да недостаје један веома важан услов, и то баш онај услов који и није унет управо због могућег „намештања“ конкурса (сумњам-дакле-постојим-концепт), односно хтело се да на функцију заштитника дође баш одређена особа. Ради се наиме о правосудном испиту као услову за избор. Имајући у виду сложеност тематике којом омбудсман има да се бави, те услове који се односе на „стручне квалитете“ као и „запажено искуство у заштити права грађана“, потпуно би логично било да стручне квалитете има онај кандидат који је у свом „запаженом искуству“ имао прилику да положи правосудни испит.

Ревносни бранитељ личности Заштитника рећи ће да је тако прописано законом, и моментално добити противаргумент да три од укупно четири заменика заштитника грађана имају положен правосудни испит, што је и потпуно логично имајући у виду надлежност и поступке које воде. Такође, да је Закон о заштитнику „штиман“ спрам кандидата, може се посумњати ако се узму у обзир одредбе закона који регулише слободан приступ информацијама од јавног значаја, где се као услов, inter alia, захтева да кандидат испуњава услове „за рад у државним органима“. То би подразумевало да кандидат има положен државни стручни испит, дакле, тражи се макар одређени степен верификованог знања након завршеног факултета.

Овде се поставља питање због чега се за избор органа који по својој природи представљају независне, најстручније и најбоље, траже различити услови. Друго питање је како је могуће да се за судијског помоћника Основног суда у Пироту траже услови који се односе на правосудни испит и радно искуство после полагања истог, а за особу која има да штити и унапређује остваривање права грађана кроз контролу законитог и правилног рада органа власти таквих услова нема.

ПОЛИТИКА ИСПРЕД СТРУЧНОСТИ
Поред чињенице да није положио правосудни испит, читајући биографију омбудсмана, не може се закључити да је пре именовања на дужност он заиста имао десет година искуства на правним пословима који су од значаја за обављање послова из надлежности заштитника грађана, као и запажено искуство у заштити права грађана. Када неко дипломира са 26 година (1996) године, а у међувремену хонорарно ради у Агенцији Бета (уз дужно поштовање према новинарској професији, која је ипак различита од правне), а потом буде стручни сарадник у државном органу надлежном за послове спорта, да би након тога напредовао до функције помоћника у министарству, постаје веома упитно реално правно знање и стручност, посебно у светлу функције заштитника, за кога се подразумева да буде најбољи од најбољих. За ово место га не препоручује ни положај националног правног саветника у Одељењу за демократизацију Мисије ОЕБС у Београду, где је био ангажован од 2003. године, будући да се на место у дипломатским мисијама не долази без политичке препоруке и одређеног филтера идеолошке природе.

Ствар је врло једноставна: све чиме се бавио Саша Јанковић пре именовања било је више политичког, а мање правно-стручног карактера, и ту долазимо до контекста у коме заштитник грађана делује, као и рефлексије његовог понашања на стање у друштву и на политичкој сцени. Његов ангажман, његови наступи и поруке имају све елементе политичког, наравно, невешто увијеног у лист звани право, све како би домаћа и међународна јавност управо мислила да се ради о производу правног промишљања иако је политички жрвањ произвео опозициони садржај, који је опет свим бранитељима и бранитељицама заштитника тако занимљив.

Ово се пре свега огледа у чињеници да се уважени господин Јанковић нити једним словом ни изјавом није осврнуо на противуставност Статута АПВ, а имао је дебелог разлога, све будући да је покрајинска омбудсманка на основу тог и таквог Статута констатнтно узурпирала права заштитника грађана и локалних заштитника. Тако је покрајински омбудсман контролисао рад републичких органа (полицијских управа, пореске управе…), и то све противно Уставу и закону, а дипл. правник Саша Јанковић нити једном није упозорио јавност на овакво непрописно поступање колега из АПВ.

То вишегодишње ћутање наводи на закључак да је са властима у северној покрајини, конкретно са Пајтићем, Саша Јанковић направио прећутни споразум о ненападању, односно макар је постојала нека врста кохабитације без икаквог конфронтирања иако су за правне расправе са покрајинским органима, понаљам, постојали ваљани разлози, које је уочио и Уставни суд у својој одлуци донетој поводом сада већ бившег Статута АПВ.

Када се горње има у виду, заиста чуди оштрина, тон и начин комуникације заштитника грађана према појединим министрима и државним службеницима, будући да таква оштрина није испољена чак ни према онима који су, сада то већ знамо, поступали директно кршећи Устав, и то тако што су узурпирали надлежности самог Саше Јанковића.

АКО ПОБЕДИ „ПРОТЕКТОР“…
Са друге стране, Родољуб Шабић, који је из очигледно колегијалних разлога стао у заштиту „другог независног органа“, у свом портфолију надлежности има далеко осетљивија питања и свакако значајније правно искуство, уз, наравно, положен правосудни испит. Повереник за информације од јавног значаја у правном смислу поступа чак са више оштрине и свој рад махом и углавном заснива на правно утемељеним ставовима, трудећи се да остане изван политичког контекста и спектра.

Овде се може приметити да Шабић, управо због много значајнијег правног искуства, може ефективно и избалансирано да штити права грађана, а да притом не дозвољава себи да наступа са политичких позиција. Моменат стручне квалификације за ово је пресудан јер, уз дужно поштовање, једно су конкретни правни послови, а друго су политичка намештења у домаћим и међународним организацијама.

Стога није претерано закључити да је недостатак стручне квалификације (тема за Народну скупштину и надлежни одбор) сузио маневарски простор Саше Јанковића јер напросто он тематику за коју је надлежан не познаје довољно, а често не познаје уопште. Тај недостатак правничког искуства има за последицу бекство у политички бункер, па тако кроз (не)давање одговора на питања у случају Гојковић, заштитник грађана ради управо оно што је супротно елементарним људским правима грађана ове земље. Да се ради о неком другом власнику стана/студенту, препоруке, дописи и расписи би се подразумевали, док у овој ситуацији имамо одсуство поступања и преиспитивања угрожености права са једне, и политичку кампању „заштите“ Саше Јанковића, са друге стране.

Дакле, политички контекст деловања заштитника грађана условљен је у доброј мери недостатком стручних референци и, савим је могуће, одређеним спољним „надражајима“, који несумњиво играју одређено коло (изгледа бриселско) и у овом конкретном случају. Колика је снага тих других спољашњих околности у овој монодрами (један глумац, остали „заштитници“ су особље и техничка лица у позоришту) са неизвесним завршетком, тешко је проценити, али се може претпоставити да ће високо намештење у некој од међународних организација, а након престанка функције Саше Јанковића, бити показатељ правца ове орканске подршке заштитнику.

Јавност чека расплет, 22 године црнине породице покојног Предрага Гојковића чека одговоре, и, нажалост, противници давања одговора се поново, као и врло често пре тога, ослањају на „помоћ пријатеља“ са стране. Сврставање међународног фактора на једну или другу страну овог постојећег сукоба на релацији Јанковић-Влада Србије, показаће оправданост наведеног превода функције заштитника грађана. Јер ако победи Протектор, онда неће бити дилеме о називу, домашају и карактеру нашег суверенитета.

 

Аутор Мироје Јовановић је помоћник градоначелника Новог Сада и потпредседник Треће Србије.

 

Извор: Нови Стандард