Мироје Јовановић, потпредседник Треће Србије: Ми смо Евро-реалисти

30.06.2015.

Не кријете да не бисте желели да Србија постане чланица ЕУ или НАТО пакта иако је то већинско рапосложење грађана Србије. Где и како ви видите Србију за десет година?

Војни савези се, углавном, формирају против некога, и када се сагледа целокупан историјат ратова које су Срби као народ водили и имали, не треба бити много бистар да би се закључило очигледна чињеница: Србија нема интерес да ступа у војно савезништво које свој доминантан циљ пројектује ка сукобима од којих Срби и Србија немају ништа. Већинско расположење народа, у свим анкетама које нису плаћене из Брисела и Вашингтона (или чак Загреба) је управо онакво како је претходно описано. Један број наших сународника, и квазианалитичара пати од „Штокхолмског“ синдрома, и поистовећује се са војскама које су нас бомбардовале и уназадиле. Што се тиче ЕУ ту је процес мало другачији, и Трећа Србија чији сам потпредседник спада у идеолошку категорију „евроскептика“, а прави назив за такав правац овде на Балкану јесте заправо „еврореализам“. Евроскепска, као и свака сумња јесте добра и пожељна, а код нас се свако ко сумња у владајући, петооктобарски еврофанатизам проглашава за ретроградног, и што је најгоре „евроудбаши“ јесу већином потомци или ученици управо оног бољшевичког таласа који је у другој половини 40-их година обезглавио у физичком смислу српски национални корпус. Дакле, историја се понавља, само што овога пута комитетлије не седе у ЦК већ у салонским становима и гладном народу причају о обећаној земљи на Западу.

Мироје Јовановић

Мислите ли да је везивање за Русију оно чему треба да тежимо или је политички најмудрије да балансирамо између Истока и Запада?

Србија мора, и то баш баш мора, да се веже и своју вољу пројектује у оном идеолошком, културном, економском и безнедносном концепту који јој гарантује, за почетак, физички опстанак, и разуме се развој у складу са околностима. Септембра 2011. године у Београду је одржан скуп, под називом „Русија и Европа: Партнери или конкуренти?“ Примећује се да немали број НВО делатника у Србији има потребу да се доказује, и послушно на одређен начин покуша да истисне Руску федерацију ван европског политичког спектра. То је за нас из Треће Србије недопустиво, тим пре што је то географски, културолошки и историјски нетачно и штетно. Стога партнерство које наша политичка странка гради са сличномишљеницима из Русије, Француске, Немачке, Аустрије и других европских држава, у себи садржи елементарни принцип који подразумева да је Руска федерација онолико европска колико су то и друге државе које сам побројао. Мислим да из овога врло лако може да се закључи да није у питању баланс, дисбаланс или реабаланс односа, већ констатовање чињенице да Русија као крупан међународни играч који никада није ратовао против Србије, на балканском полуострву има легитимне интересе, као и што и Србија има своје интересе у Русији и широм бившег СССР, и ми морамо да своје потребе и захтеве што је могуће више уклопимо и реализујемо. Ко то не разуме, или је плаћен да зажмури, или је пуким случајем завршио средњу школу.

Да ли десница има политичку будућност у Србији?

Српска будућност јесте у новим људима, онима који 1995. године нису немо чекали реакцију тадашњег руководства док су колоне цивила гранатиране бежећи од Туђмановог геноцида, или онима који пар година пре тога нису били успавани у својим пространим кабинетима док су се други растрчали да лобирају по свету у намери да отму оно што су нам отимали и 1941. године. Дакле, у Србији будућност имају оне странке и политички субјекти који су начисто са тиме шта су национални циљеви и приоритети, и који имају припремљен и разрађен начин деловања. Онај ко, тако да се изразим, здраво и трезвено национално размишља, за нас из Треће Србије представља истинског патриоту. Кад се томе дода и идеолошка компонента, може се рећи да таква политика има будућност и пуно простора на сцени. А они који своје „десничарење“ замишљају кроз крупне ксенофобне речи, као и кроз сукобе и нереде на улици свакако тешко да имају будућност, осим као потрошна роба у туђим концептима дестабилизације Србије.

Мироје Јовановић1

Шта је мисија Треће Србије?

Трећа Србија представља савремену и државотворну грађанску десницу, што подразумева да своју политику конципира пре свега кроз реализацију пројеката, контаката и активности од националног интереса у земљи и иностранству. Са друге стране труд који је уложен у контакте са српским организацијама у читавом региону од Загреба, Бања Луке, Подгорице, до Куманова сместио је Трећу Србију у позицију српског интегрализма, односно као кључан услов опстанка Срба и Србије намеће се опште сагледавање процеса и решења. Према томе мисија Треће Србије је интегрализовати српски национални културни простор који је тренутно омеђен државним границама, и спречити стварање нових граница и царина на подручјима где живи српски народ.

Да ли планирате тешњу сарадњу са породицом Карађорђевић?

Једно питање у публицистици уопште није добило одговор а то је: како су Срби остали без своје народне династије?  Цела прича је свесно сведена на тзв „ћораве“ кутије и даље од тога се није макло. Стога је Трећа Србија отворила питање повратка монархије у Србију у смислу државног уређења, и то пре свега као процес у коме фазно најпре треба утврдити разоге и домашај удара на српску круну, а потом свакако кроз адекватне односе са династијом Карађорђевић преиспитати могућности, изазове и последице увођења монархије у Србији.

Да ли вас је изненадила одлука Вишег суда да се Дража Михаиловић рехабилитује?

Одговор на то питање дали су Павелићеви кољачи још у лето 1942. године, када се у чувеном извештају усташе Давида Синчића тврди и наводи да је „јаз између четника и партизана  неописив“ и даље каже да је то заправо јаз између Срба самих, који се у међусобној борби уништавају. Овај хрватски аутор завршава тезу напоменом да међусобно уништавање партизана и четника за усташки покрет представља политичку корист. Тако вам је и данас, где имате ситуацију да подела која навршава 74 године има своју актуелност у српској политици, а сви антисрпски екстремисти здушно такву поделу подржавају. По нама из Треће Србије одлука суда је очекивана и добра, и морала би коначно да стави тачку на поделу и горе наведени јаз, који је још раније морао бити превазиђен и саниран. Све друго нас води у континуитет унутрашњег сукоба.

Шта је највећа претња Србији, а шта њен највећи проблем?

Највећи проблем Србије јесте физички нестанак нашег народа. Без људи нема ни породице, ни школе, ни Цркве, а камоли државе. Решење тог проблема јесте у ангажовању државе, али не у „дисциплиновању“ родитеља већ у снажнијој подршци породичним вредностима и помоћи младима који улазе у брак. Највећа претња је српско-српски сукоб који тиња између бирократског аутономаштва (са елементима сепаратизма) које предводе Пајтић и Чанак са једне стране, и већине грађана са друге стране, којима је јасно да олигархијско аутономаштво у једном тренутку може да прерасте у нови Мајдан. Та претња ће, надам се бити отклоњена већ на наредним изборима за покрајинску скупштину.

Мироје Јовановић2

Извор: Курир Магазин