Миодраг Зец: Одлазе нам најбољи

15.03.2015.

Мала смо држава и за нас су људи редак ресурс. Зато је и питање – брине ли кога што нам школовани људи одлазе у свет и има ли ко намеру да то спречи.

– Знамо ли зашто нам одлазе најбољи? Зашто се овде не цени знање, најталентованији се исмејавају да су штребери, и за њих се углавном никада не нађе места у важним државним институцијама. У развијеном свету знање третирају као првокласну робу. Наши генији, Тесла и Пупин су, нажалост, отишли да повећају технолошки потенцијал Америке. Јер, тамо одувек постоје услови да генијалност дође до изражаја – каже за „Блиц“ професор Миодраг Зец.

Најаве из Владе иду у другом правцу. Најављује се увоз стручњака који ће нам кроз „деливери јунит“ организовати државу…

– То су међуресорне радне групе које имамо годинама. Најважније питање је ко су играчи, ко је тај ко треба да спроведе било какву идеју, јер без квалитетног тима нема ни голова. Тренер ништа не може ако дође у нови тим и схвати да му центарфор има једну ногу краћу. Суштина је у компетентној и просвећеној администрацији која може артикулисати друштвене циљеве у рационалне и спроводиве законе. Бесмислено је да платиш и Фанђу ако му даш да вози „фићу“.

Хоћете да кажете да ми баш и немамо кадрова?

– Образовање је овде апсолутно потцењено. Како сачувати, рецимо, ауторитет наставнице математике ако је она тако плаћена да не може ни зуб да поправи, па ђаци терају са њом шегу да је крезуба. Ако се са свих страна шаље порука да учење у Србији није на гласу. С друге стране, имамо више магистара и доктора наука него новорођених. Ствар ће се променити једино ако сто најбољих свршених студената из свих области сваке године буде чекало радно место. Треба да посадимо друштвено семе, али да знамо тачно шта ћемо посадити. Чему школовати људе ако најбољи одлазе, а на кључна места се примају особе са сумњивим квалификацијама.

Да ли би пристали да уђете у неки од „деливери јунита“?

– Одувек сам био задовољан својим послом. За мене професура није само занимање већ и цивилизацијска мисија. Пристао бих да учествујем у раду неког тела ако би се стварно тражило критичко промишљање. Примера ради, стално се говори о потреби за новим инвестицијама, а наш капитални проблем је што је гро инвестиција промашен. Када је реч о инвестицијама, кључно је у које привредне гране инвестираш. Да ли у гране са падајућим или у гране са растућим приносима. Уколико инвестираш погрешно, ушао си у погрешан воз, и онда су ти све станице погрешне. Али, мислим да то властима није потребно. Они зову популизаторе који ће не дати предлог, већ само потврдити оно што је већ намера власти.

Србија је увек била земља гастарбајтера…

– Имали смо ми од педесетих година индустријску класу која је одлазила у развијене земље да би зарадила, али и са идејом да се у Србију врате. И слали су своје зараде кроз дознаке, градили су овде огромне куће, све с идејом да као пензионери живе у Србији као грофови. А шта се догодило? Данас овде не могу са тим пензијама ништа и углавном се враћају у земље где су радили, јер тамо бар имају бољу здравствену заштиту. Сада имамо интелектуалну елиту која одлази, али без намере да се икада врати. И држава им често шаље поруке да и не треба да се врате. Ето, министар просвете је недавно рекао да је боље што су отишли. А, могло би се нешто научити од српског сељака који најбољи парадајз увек оставља за себе.

Осим људи, у Србији се баш не задржавају ни овде зарађене паре. На свим смо листама које броје фирме у офшор зонама, скривене рачуне по страним банкама?

– То је зато што нисмо као Енглеска, где кад зарадиш у 17. веку, можеш остати богат и у 21. веку. Суштина није у брзини, већ у трајању зараде. Код нас сва богатства кратко трају и нико нема поверења ни у државу ни у одрживост било ког бизниса. Зато Србин, Рус, Индус… све паре које заради носи у Енглеску. А, Енглез који заради паре било где у свету, зарађено враћа кући, у Енглеску. На дуги рок, најбољи и најпродаванији енглески производ су енглеске институције. Због њих се у Енглеску слива људски и финансијски капитал. Сви они чувају своје и врло агресивно примају све оно што је добро из света. Тако је у целом западном друштву. И одлив школованих људи из Србије за њих је одлична инфузија, док нама крв липти. Ми њима генетски материјал из Математичке гимназије, а они нама саветнике који ће нас научити да је потпуно природно да су они богати а ми сиромашни. И врло ће се потрудити да тако и остане.

Можда то неповерење српских људи потиче из чињенице да се овде и идеологија и услови пословања често мењају последњих деценија?

– Суштина је то што овде богати људи своју акумулацију потроше на луксуз. Чини ми се да само овде власници фирми отимају од својих фирми и претачу тај капитал у лично богатство. Свуда у свету је супротно. Власници компанија лично богатство улажу у сопствене бизнисе. Увек желимо неког да преваримо – повериоце, банке, државу… То је, између осталог, зато што су овде многи препознали матрицу да најбоље пролазе они који не плаћају, јер смо ми 50 година били друштво расподеле где су се сви дугови у једном моменту опраштали. Ако је исплативије кршити закон него радити регуларно, онда то постаје трајна навика.

Добили смо споразум са ММФ, најављују се структурне реформе. Мислите ли да ће оне донети заиста нешто ново?

– Мислим да смо, као друштво, дошли до тачке где престаје воља, а почиње принуда. Много времена и идеја смо узалудно утрошили. Дуго времена смо као кључно питање имали дилему – да ли су код нас реформе жељене или изнуђене. А, свакако се нису спроводиле. Дошли смо до тога да огромни дугови морају да се плате. А, кад уђеш у тај воз, нема силаска. Грчка нам је пример за то. Питање је да ли смо способни да направимо државу која ће бити мала, просвећена и организована. Сада је она базирана на политичком, а не на друштвеном договору. Тачније, код нас су испреплетане три државе. Једна, која промовише старе идеје комунизма. Друга је заснована на политичком друштву и трећа на европским вредностима. Практично, на овом терену, у наше име, играју три тима. Није ни чудо што онда постижемо аутоголове. Овде је све хаотично. Потребна нам је јасна концепција ко шта треба да ради, а не да се стално питамо колико ко ради.

Извор: Блиц