Косово и метохија јуче, данас и сутра: Српска имовина на добош

29.12.2014.

Непокретна имовина Срба чини 58 одсто власништва на Космету, где је узурпирано милион катастарских парцела обрадивог земљишта, ливада и шума вредних 50 милијарди евра. У косовском, дреничком и метохијском басену налазе се резерве угља за два века, а имовина 1.358 српских предузећа, од којих је већина нелегално приватизована, процењује се на више од 1,5 милијарди долара.

srbija-kosovo-duguje-nepokretna-imovina-vredna-224-milijarde-dolara-blokira-1328585176-50137

Разговори између Београда и Приштине водиће се, пре свега, о решавању егзистенцијалних проблема Срба. Руководство Србије, међутим, има право да покрене и питање судбине српске имовине која је после јуна 1999. године остала на Косову и Метохији. А она није мала.

У власништву Срба и Србије је 58 одсто непокретности на Космету, где је узурпирано милион катастарских парцела обрадивог земљишта, ливада и шума вредних 50 милијарди евра, а имовина 1.358 српских предузећа процењује се на више од 1,5 милијарди долара. Вредност укупне непокретности друштвених и јавних предузећа на Косову и Метохији, на коју право полаже држава Србија, износи око 220 милијарди долара. У ово није урачуната вредност приватне имовине више од 30.000 протераних српских породица, која је процењана на најмање четири милијарде долара.

Вредност укупне непокретности друштвених и јавних предузећа на Косову и Метохији, на коју право полаже држава Србија, износи око 220 милијарди долара. У ово није урачуната вредност приватне имовине више од 30.000 протераних српских породица, која је процењана на најмање четири милијарде долара

Богатство које се отима Србији огледа се и у резервама од 15,7 милијарди тона угља у косовском, дреничком и метохијском басену, које може да се експлоатише у наредних двеста година. Вредност угља, лигнита, процењује се на око 400 милијарди евра. Резерве цинка и олова су око 46 милиона тона, магнезита осам милиона, док резерве боксита премашују 1,6 милиона тона. Значајни су и извори воде, богата лежишта геотермалне енергије, као и око 580.000 хектара пољопривредног земљишта.

Ова имовина је 1999. године остала без заштите, а Цивилна мисија УН је, уместо да штити права власника, одобрила, мимо Резолуције 1244 Савета безбедности, промену својинских права. УНМИК је, наиме, противно Резолуцији 1244, а под изговором да том имовином “управља’’, узурпирао својинска права, пренео их на привремене институције Косова, одобрио приватизацију која је најчешће маскирана “у закуп од 99 година’’.

Последњих десет година Косово и Метохија су под међународним протекторатом, а покушаји Београда да заштити свој економски интерес у том делу земље нису донели значајније резултате. Србија није учинила довољно да заштити имовину предузећа, банака и појединаца, како на Космету, тако и у бившим југословенским републикама. Ту заштиту требало је да покрену у Савету безбедности УН и Савету Европе. У међувремену друштвену имовину затечену на Космету продала је Цивилна мисија УН (УНМИК), а извршилац послова је Косовска поверилачка агенција (КПА).


 НЕЛОГИЧАН СПОР

Почетком 2007. године, у време преговора српских и косовских званичника у Бечу, дуг КиМ је износио око 1,2 милијарде долара, или око шест одсто укупног дуга Србије који је тада био око 18,5 милијарди долара. Тада су и обе стране инсистирале да добију право на враћање дуга!
Тај нелогичан спор стручњаци су објашњавали тиме да косовски Албанци сматрају да Косово треба да плаћа свој дуг, што је потврда државности, а то би био и аргумент за проглашење независности. Српска страна се успротивила томе, јер се тај дуг враћао преко Србије, која је својевремено и дигла кредите за Косово и Метохију.


 ШТА ЈЕ ОДУЗЕТО

Према још непотпуним подацима, предузећа из централне Србије имају на Космету 1.218 објеката, а из Војводине још 14, при чему само ПТТ има 130, “Србијашуме’’ 45. ЕПС има 18 објеката, а имовина тог предузећа процењује се на око три милијарде евра. ЖТП има 55 објекта, међу којима су 33 железничке станице, затим 330 километара пруга, 19 дизел локомотива, 15 дизел моторних возова, 570 теретних и 45 путничких вагона. Књиговодствена вредност Железница Србије на Космету премашује 206 милиона евра. Тржишна вредност ове имовине је вишеструко већа, јер би у реалну “цену’’ требало урачунати и позамашне паре утрошене у капиталне ремонте пруга и станица деведесетих година прошлог века, али и штету у виду пропуштеног прихода од 1999. године. Те ставке, како су израчунали у Железницама Србије, мере се стотинама милиона евра. С друге стране, Железнице Србије и даље измирују обавезе према страним кредиторима на основу задужења бившег ЖТП Приштина. Реч је о два зајма од 32,2 милиона долара од Светске банке, 4,2 милиона канадских долара од Париског клуба, а ЕУРОФИМИ су до краја 2005. године измирене обавезе од 1,6 милиона швајцарских франака, док ускоро пристиже и нових 5,5 милиона франака.

Свему овоме треба додати и 24.500 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта, више од 1,4 милиона квадратних метара службених зграда, 145.000 квадрата пословних и 25.000 квадрата стамбених зграда, 4.000 квадрата објеката посебне намене, а свему томе треба додати и 750.000 квадрата грађевинских објеката. Још пре неколико година само овај део државне имовине процењен је на око 220 милиона евра. Не треба заборавити ни војну имовину са њеним непокретностима и земљиштем, укључујући и војни аеродром код Приштине. Само овај део имовине вреди око 95 милиона евра.

Србија је за три деценије у Косово и Метохију уложила 18 милијарди долара, а данашња потраживања српских предузећа ван Космета према тамошњим премашују 190 милиона евра. Такође, Србија је до сада враћала дугове (остало је око 1,2 милијарде долара) иако није убирала средства од пореза на Косову и Метохији

Подсетимо да је “Лола корпорација’’ изградила капацитете у Зубином Потоку, Лешку, Штрпцу и Витини. Темерински “Термовент’’ подигао је погоне у Ораховцу и Липљану, “Зеленгора’’ у Сувој Реци, “Минел’’ у Приштини, Косовској Митровици, Клини, “Кока-кола’’ у Липљану, смедеревска “Гоша’’ у Гњилану… “Генерал експорт’’, “Минел’’, “Прва искра’’, “Центропром’’ и друге фирме учествовале су у реализацији некадашњих самоуправних споразума о удруживању на Космету, где су улагали и ПКБ “Београд’’, “Бамби’’ из Пожаревца….
Данас, осим Поште и Телекома, Косовске електроенергетске корпорације, Железнице и комуналних предузећа, 90 одсто некадашњих друштвених предузећа не ради. Слично је и са већином економских субјеката који су некада чинили “Трепчу’’. Од краја 2005. године ради само рудник у Старом Тргу, али тек са трећином капацитета, а “Фероникл’’ у Глоговцу добио је новог власника, па се дуго очекује његово покретање и да по обећању запосли 1.000 радника.

Резултат тога је незапосленост која достиже 50 одсто, према подацима Светске банке чак једна трећина становништва на Косову и Метохији живи испод границе сиромаштва (са приходом испод 1,42 евра по одраслој особи дневно), а приход испод једног евра дневно има 13 одсто популације. Због неизвесне будућности мало је очекиваних страних инвестиција: за седам година само 30 милиона евра.

“Најважније питање даљег развоја косовске привреде јесте њена интеграција са привредама Балкана, а то претпоставља нормализацију и либерализацију трговинских и свих других пословних односа. На Косову је данас 300.000 незапослених и 150.000 запослених. Дакле, привреда се заснива на потрошњи, а не на производњи’’, каже директор Економског института Косова Муса Лимани.

Економиста из Беча Владимир Глигоров сматра да покретање производње и отварање нових радних места зависи, пре свега, од отварања Косова према спољашњим тржиштима.
„То у највећој мери значи према суседима и балканској регији. Излаз је само ту, јер Косово нема излаз на море и нема непосредан контакт са другим регијама осим Балкана’’ , наводи Глигоров.

ВИШЕГОДИШЊЕ ИНВЕСТИРАЊЕ

Косово и Метохија ни раније нису могли да се развијају сами. Развој Косова је финансиран из Савезног фонда за развој неразвијених и Покрајинског фонда за развој чији је правни следбеник Фонд за развој Републике Србије, који је од 1992. године, па до 1997, када је ту функцију преузела Дирекција за развој Космета са седиштем у Приштини, кредитирао косметску привреду. Фонд поседује и акције као трајни улог у 163 тамошња предузећа, у већини случајева више од 51 одсто удела, о чему је обавештена и Косовска поверилачка агенција.

У развој Космета се годинама улагало, а од 1957. до 1979. године друштвени производ је растао по просечној годишњој стопи од 6,8 одсто. На крају тог периода, у односу на његов почетак, друштвени производ је био већи четири пута, вредност основних средстава десет пута, док је број запослених повећан за 3,6 пута. Од 1956. до 1960. године, инвестиције на КиМ расле су по просечној годишњој стопи од 30 одсто.

За развој недовољно развијених подручја у тадашњој СФРЈ се после 1966. године издвајало 1,5 до два одсто друштвеног производа. Највећи део тих пара усмераван је управо на Космет: од 1986. до 1990. године готово половина (тачно 48 одсто) укупних средстава. Тако је само у раздобљу од 1961. до 1990. године на развој Космета потрошено чак 18 милијарди долара (око 600 милиона долара годишње). Најинтензивнија улагања у индустрију остварена су у раздобљу од 1976. до1980. године, када су доминирала улагања у енергетику и обојену металургију (готово 60 одсто укупних инвестиција у индустрију). Примера ради, Србија је преко тадашњег Фонда за развој СФРЈ, само у термоелектране и дистрибутивну мрежу на Космету, која је власништво ЕПС-а, уложила 5,5 милијарди долара.

Доба стагнације Косова и Метохије поклапа се у суштини са почетком економске кризе на простору целе СФРЈ. Од 1981. до 1985. године инвестиције опадају по просечној годишњој стопи од 7,5 одсто, а у следећем петогодишњем развојном периоду пад је био још већи – 15,5 одсто. Учешће инвестиција у друштвеном производу Космета смањено је са близу 75 одсто 1980. на 21 проценат у 1990. години.

Најкраће речено, Србија је за три деценије у Косово и Метохију уложила 18 милијарди долара, а данашња потраживања српских предузећа ван Космета према тамошњим премашују 190 милиона евра. Такође, Србија је до сада враћала дугове (остало је око 1,2 милијарде долара) иако није убирала средства од пореза на Косову и Метохији.

БОРБА ЗА ТРЖИШТЕ

Космет ће, без обзира на то какав статус буде имао у односу на Србију, увек представљати огромно тржиште са више од два милиона потрошача. То су већ увиделе неке српске фирме, попут „Симпа“ из Врања, концерна „Сwисслион Таково“, затим „Бамби Банат“ Београд, компанијâ „Хенкел Мерима“ из Крушевца, „Слога“ из Новог Пазара, које се враћају на Космет и отварају продајне објекте, јер им је то веома профитабилно тржиште.

Према подацима Статистичког завода Косова, укупан спољнотрговински промет износио је 1,42 милијарде евра, од тога од увоза 1,30 милијарде евра и 110,8 милиона евра од извоза. Главна тржишта су Македонија, Србија, Немачка и Турска. Прошле године промет Србије и Космета износио је 338,7 милиона долара и мањи је у односу на 2008. за 2,4 одсто. Испоруке из Србије биле су вредне 336,1 милиона долара, а набавке 2,17 милиона долара. У периоду јануар–мај 2010. године промет је износио 139,18 милиона долара. Испоруке из Србије вредне су 138,6 милиона долара, а набавке 0,58 милиона долара, док остварени суфицит у размени износи 137,8 милиона долара.

ПРИВАТИЗАЦИЈА ПО РЕЦЕПТУ УНМИК-а

Имовина предузећа која припадају српским фирмама, а сада се приватизују, процењује се на преко 1,5 милијарди долара, али је због продаје око 300 српских предузећа по цени знатно нижој од реалне, на основу (нелегалне) приватизације, сакупљено само око 280 милиона евра.

Иначе, поступак приватизације предузећа спроводи Косовска поверилачка агенција, независно од Закона о приватизацији у Републици Србији, чиме лишава свих права предузећа поверилаца са територије Србије.

Србији ни на који начин није било омогућено да учествује у приватизацији. Влада Србије је више пута на адресу УНМИК-а, али и међународних организација, упутила оштре протесте, оцењујући да је реч о нелегалној и криминалној продаји друштвених предузећа, која и даље траје. Подсећамо да је Уредба о приватизацији, коју је у априлу 2005. године прогласио тадашњи шеф УНМИК-а Сорен Јесен Петерсен отишла толико далеко у кршењу власничких права, да је предвидела да није неопходно утврђивање порекла власништва, већ да то може да се уради и после продаје, судским путем.

На тај начин је легализована дискриминација више од 50.000 прогнаних радника, Срба и других неалбанаца. Истина, остављена им је нада да ће им од 20 одсто средстава добијених од продаје предузећа намењених акционарима, бити плаћена симболична надокнада. Један од услова је да су у предузећу радили на дан 22. марта 1989. године и да имају бар три године радног стажа. Наравно, на списку за надокнаду нема Срба, јер их нема ни у предузећима, али зато могу да се жале Федерацији независних синдиката Косова и Метохије. Званичници на Космету су увек изјављивали да се приватизација обавља у складу са препорукама УН, док је економска реконструкција препуштена ЕУ.

Економисти размишљају да Европској унији предложе претварање Косова и Метохије у зону слободне трговине

Подсећамо да је за првих пет година, после успостављања међународног протектората у некадашњој српској покрајини, завршена приватизација у само пет друштвених предузећа у вредности од 2,34 милиона евра. Тада су уговори о продаји још девет предузећа у вредности у вредности 10,2 милиона евра чекала ратификацију Управног одбора агенције. Према тадашњој процени Агенције било је остало још између 450 и 500 компанија у друштвеном власништву у којима је било запослено око 18.000 радника. Средином 2003. године тадашњи министар за привреду и приватизацију у Влади Србије Александар Влаховић говорио је да је приватизација привреде Косова и Метохије могућа само у договору са Србијом. И тада су највећи проблем били дугови косметске привреде повериоцима у Србији и иностранству који су 1999. године износили око 1,4 милијарде долара (до пре три године око 1,2 милијарде долара). УНМИК је тада планирао да “изврши’’ приватизацију око 35 друштвених и 65 јавних предузећа, а да Србији остану дугови! У ствари, да се имовина прода, а дугови да се врате на крају, када се подмире све друге ставке, ако се остваре неки приватизациони приходи…

Министар Влаховић је тада предложио формирање регистра поверилаца пре него што се приступи приватизацији, док би радне јединице српских предузећа на Космету остале и даље њихово власништво – јер ту је приватизација сувишна. И Влада Србије је у то време у неколико наврата протестовала због најаве процеса приватизације, али без резултата. Позивала се на поштовање основних вредности тржишне економије, а УНМИК је своје ставове и планове “завршавао’’ приватизацијом новооснованих предузећа (из имовине старих) која би се продавала без дугова. Влада Србије је безуспешно упозоравала да такав однос према имовини није могућ без сагласности поверилаца. Јер, у овом случају дугови привреде КиМ не припадају само повериоцима у Србији него и Светској банци, Париском и Лондонском клубу поверилаца…

БОРБА ЗА ТРЖИШТЕ ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ОТИМАЧИНЕ

УНМИК је својим уредбама покушавао да обезбеди легитимитет отимању српске имовине. Тако је специјални изасланик УН донео Уредбу по којој онај ко узурпира земљиште, може после десет година “државине’’ да добије право власништва за њега. То практично значи да већ у 2010. години Албанци добијају у власништво узурпирану земљу.
Заборавља се, међутим, једна ствар – да имовинско право не застарева.

ВРАЋАЊЕ ДУГОВА

Међутим, иако онемогућена да газдује својом имовином, Србија је враћала дугове косовских предузећа. Према подацима Народне банке Србије, укупан дуг Косова и Метохије 31. децембра 2006. године износио је 1,18 милијарди долара. Од 2002. до 2005. године, Србија је уредно отплатила 330 милиона долара, док према подацима Преговарачког тима за КиМ, Србија дневно за те дугове издваја 100.000 долара. У 2008. години за наплату је доспело око 91 милиона долара, а Светска банка је у августу 2009. године отписала Србији око 500 милиона долара спољног дуга КиМ. Иначе, и после 1999. године Србија је наставила да помаже развој Космета у општинама где је већинско српско становништво. Од 2002. до 2007. године уложено је више од 150 милиона динара.

У међувремену је званични Београд безуспешно покренуо широку кампању како би спречио намеру УНМИК-а и Косовске поверилачке агенције да продају и највећи гигант, Рударско-металуршки комбинат “Трепча’’. Тај индустријски гигант, према информацијама УНМИК-а, продат је наводно због огромних дугова које “Трепча’’ има према кредиторима, а чија је наплата доспела. Међу највећим повериоцима је и грчка компанија “Митилинеос’’, која потражује 44 милиона евра. Процењује се да је у “Трепчу’’ уложено око милијарду долара, а на основу тога Влада Србије и полаже право на власништво што УНМИК оспорава. Као и у свим другим случајевима до сада.

Питање је како решити ове проблеме.

Економисти размишљају да Европској унији предложе претварање Косова и Метохије у зону слободне трговине у којој би свим етничким заједницама, уз велике инвестиције, развој и повећање животног стандарда била осигурана будућност и економска стабилност која води ка смањењу политичких напетости. То би могао бити и чинитељ уједињавања, а не раздвајања и стварања нових нерашчишћених рачуна. С друге стране, Косово и Метохија не могу вечно остати изоловано острво у срцу Европе. А без развоја економије, сарадње и комуникације са суседима и светом, сваки режим постаје аутистичан, и поред своје демократске слаткоречивости.
Што се Србије тиче, Косово и Метохија јој морају бити занимљиви све док тамо буде било Срба.