Ко се плаши Ђуровића?

14.08.2015.

Радош Ђуровић не види или неће да види постојеће и надолазеће проблеме са појединим азилантским групама у Србији. Уместо тога, у тексту „Ко се плаши азиланата?“ објављеном 7. августа, налепио је етикету ксеонофоба потписнику ових редова и поново забио главу у топли песак фондова Европске уније, одакле се и финансира његов „Центар за помоћ тражиоцима азила“.

aleksandar djurdjev govornica

Ђуровић тврди да се међу 120.000 људи који су прошли кроз Србију, а неки од њих овде и остали, није нашао ниједан преступник, а камоли прикривени терориста. Имајући у виду са каквом је лакоћом то Ђуровић исказао, притом не понудивши ниједан једини доказ, не преостаје нам ништа друго него да претпоставимо да сваког од њих лично познаје и да за сваког лично гарантује.
Такође, претпостављамо и да је барем једну азилантску породицу сместио у свој стан, дајући отуда себи за право да нама „нетрпељивима“ држи предавања.
Можда је примио и сместио породицу мигранта којег је у Бачким Виноградима убио његов сународник? Или није? Изгледа да сам опет ја, „нетрпељиви патриота“ погрешио, јер господин Ђуровић каже да у Србији није било ниједног инцидента са азилантима. Дакле, није ни било убиства, а ни извршиоца, пошто је тај неометано напустио Србију.
Није се десило ни касапљење у Боговађи — барем тако каже Ђуровић. Није било ни десетина мањих и већих преступа азиланата у Србији. Како је могуће да Ђуровић и његов Центар не знају за ове инциденте? Или можда знају, али им је исплативије да кажу да не знају?
Ђуровић, даље, свесно умањује трошкове које Србија свакодневно даје за помоћ азилантима. Не помиње да се из тог буџета делом финансира и његов Центар.
У психологији је познат појам минимизације, као један од механизама одбране. Од кога и чега се се Ђуровић брани? Од мене, само зато што сам предложио пооштрене мере за илегалан прелазак границе? Још боље питање је кога Ђуровић брани. Да ли нападом на предлагача казнене политике која штити интегритет Србије, брани азиланте? Пре ће бити да он брани своје ексклузивно право да заступа азиланте, да у њихово име дели лекције и да за све то буде добро плаћен.
Зашто се Ђуровић није осврнуо на податак да ће Немачка протерати 94.000 тражиоца азила са Балкана? Зашто неке чланице ЕУ имају право да подигну зид (Мађарска), употребе полицију и војску (Француска) или напросто изјаве да не желе да приме никог (В. Британија), а ми Срби немамо право чак ни да се запитамо да ли су баш сви од тих 120.000 људи заиста избеглице и какве последице то може имати по нашу безбедност?!
Зна ли Ђуровић да лица која у земљу уђу мимо државне границе и без докумената обично дају лажно име и порекло? Таквим лицима се узимају отисци, али уколико се тај процес обави у месту које није умрежено у систем, што је најчешћи случај, све се ради ручно и после шаље Интерполу на проверу. Одговор Интерпола се чека два и више дана, a кад најзад стигне, лице је већ ко зна где. Господин Ђуровић је, чини се, већ сам себе делегирао да гарантује да међу њима нема припадника „Исламске државе“ или других терористичких организација.
Понављам: ми смо дужни да помогнемо избеглицама које беже од ратних пожара, али смо дужни и да заштитимо грађане Србије и њихову безбедност. Ми не знамо ко све улази у нашу државу, али постоје механизми које можемо да применимо како бисмо спречили злоупотребу и заштитили се од могућих терористичких упада.
А дотад, нека ми, који волимо Србију, будемо главни кривци за Радоша Ђуровића и његове истомишљенике.

Александар Ђурђев, један од оснивача Српске лиге