Јован Б. Душанић: ЕКОНОМСКИ ОПОРАВАК Србије је МОГУЋ

13.12.2014.

 

Јован Б. Душанић

Јован Б. Душанић

Проблем модернизације и реформе привреде произлази из неодлучности политике за реформама у интересу народа

Српска такозвана елита је оболела од Стокхолмског синдрома – душевног усмерења у коме се жртва поистовећује са мучитељем, усваја његове разлоге, правда му побуде, чини све што се од њега очекује, па и оно што претпоставља да ће надређеном бити по вољи… Уместо отпора, пасивног ако је активни немогућ, духовног ако смо војно немоћни и разоружани, ми гледамо како да уђемо у вољу онима који су нас тукли по глави, док ретким пријатељима, вољним да нам помогну, гордо окрећемо леђа, проналазећи им свакојаке мане.

Милован Данојлић, српски књижевник

Економија Србије (као матице српског народа) налази се данас у рушевинама: суочени смо са деиндустријализованом привредом, изузетно ниским нивоом привредне активности, алармантним бројем незапослених (нарочито младих), погоршаном и ниском међународном конкурентношћу и низом структурних неравнотежа, међу којима се нарочито истичу висок ниво јавног и укупног спољног дуга. Ситуација је слична и у другим суседним државама у којима живи српски народ.

У исто време, желимо Србију по мери већине њених грађана, економски просперитетну, повезану са кључним актерима међународних економских односа и интегрисану у међународну поделу рада, са чврстим економским (али и свим другим) везама српског народа из матице и оних који живе ван ње те сталним растом животног стандарда и квалитета живота.

Како прећи пут од привреде која се сада налази у рушевинама до просперитетне привреде коју желимо? То није лако и једноставно, али је оствариво и на крају ћемо покушати да дамо одговор на ово питање. Пре тога, указаћемо на узроке који су српску привреду довели у стање у коме се данас налази, али и на глобалну кризу која додатно отежава остваривање визије економски просперитетне Србије. Морамо бити свесни дубине наших проблема и њихових узрока, те знати како свет данас функционише и у ком правцу се мења, како бисмо били способни да као народ бранимо властите интересе и као активни грађани доприносимо општем добру.

* * *

У периоду после Другог светског рата српски народ и Србија (као његова матица) су прошли кроз три значајне историјске етапе које су имале огромне углавном негативне економске последице.

Прву, до 90-тих година прошлог века српски народ је живео у заједничкој југословенској држави у којој је Србија била једна од њених република. Због третмана који су Србија и њена привреда имале у југословенској држави после Другог светског рата, привредни раст у Србији се стално кретао испод југословенског просека и њена привреда бележила је све веће заостајање. До тога долази пре свега због мањих инвестиција у Србији него у другим републикама, а не због мање ефикасности инвестирања. Према званичним статистичким подацима, током овог периода већу ефикасност инвестиција од Србији имала је само Словенија. Слична ситуација је била и са територијама на којима је компактно живео српски народ у другим република (Хрватска и Босна и Херцеговина).

Другу, деведесете године прошлог века биле су обележене распадом СФР Југославије и српски народ се нашао у више посебних држава. Овај период био је обележен и крвавим грађанским ратовима у Хрватској и БиХ, а у Србији стотинама хиљада избеглица са тих подручја, санкцијама међународне заједнице које су довеле до губитака традиционалних тржишта, огромном хиперинфлацијом те НАТО агресијом, што је девастирало српску економију и довело до значајног пада привредне активности и драматичног осиромашења грађана. Поред тога, тадашње српске власти су превиделе пад Берлинског зида, цивилизацијски неуспех социјализма и нове геополитичке реалности, што је допринело додатном суноврату земље.

Трећу, после српске октобарске револуције 2000. године Србија је у нови ХХI век ушла са новом влашћу и надом да је најгоре иза нас, те да долази време брзог економског, али и сваког другог опоравка. Србији је тек тада приступила економској транзицији, што је кашњење од једне деценије у односу на друге постсоцијалистичке државе. Такво кашњење било је огроман недостатак, али је то – у исто време – била и велика шанса да се избегну грешке, заблуде и лутања кроз које су пролазиле друге привреде. Нажалост, ту шансу нисмо знали да искористимо и економске реформе смо вршили на исти начин као и већина неуспешних привреда у транзицији почетком 90-тих година прошлог века.

Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, чији је главни експонент ММФ, нове српске власти су, после петооктобарског преврата (2000), прихватиле неолиберални програм економских промена (такозвани Вашингтонски договор), који је водио брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овим програмом Србију, као, уосталом, и друге постсоцијалистичке земље, требало je лишити власништва над ресурсима којима располаже и довести је у такву дужничку зависност (дужничко ропство) да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.

Вашингтонским договором (који се темељи на три основна елемента: либерализација, стабилизација и приватизација) наметнут је модел привређивања који је по својим карактеристикама атипичан. Заснива се на (рас)продаји имовине, задуживању у иностранству, и потрошњи (модел бећарске економије са три П принципа: продај – позајми – потроши), што је неминовно производи дефиците (спољнотрговинске, буџетске…) и државу води у дужничко ропство, а њене грађане у сиромаштво и безнађе.

Свих ових година Србија је без сопствене дугорочне стратегије економског развоја, која би била стручно верификована и политички усвојена у Скупштини. Улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској политици који се пишу у сарадњи (тачније, по диктату) са ММФ, а усвајање и спровођење неолибералне економске политике ММФ је наметнуо као услов за доделу кредита Србији и њен приступ међународном тржишту капитала.

Основни проблем, ипак, није у ММФ, јер се он одлично стара о интересима оних чији је експонент и које заступа, него у некомпетентности и сервилности српске владајуће номенклатуре и поданичком дискурсу који доминира на домаћој академској и медијској јавној сцени.

* * *

Ситуација у Србији постаје још драматичнија када се има у виду да се свет налази у дубокој економској кризи, која је по последицама слична Великој кризи с почетка 30-тих година прошлог века. Криза је свеобухватна и доводи у питање постојећу (нео)либералну економску теорију те на њој засновану економску политику, али захтева и преиспитивање самих темеља капитализма.

Није случајно да су економске политике које су довеле до обе велике економске кризе биле утемељене на либералним начелима и идејама слободног тржишта (laissez-faire), односно веровању у апсолутну ефикасност невидљиве руке која све поставља на своје место и доводи до тога да сваки појединац, водећи рачуна о својим интересима, у исто време доприноси благостању свих. Често се наводи тврдња А. Смита како хлеб не добијамо благодарећи доброти пекара, него захваљујући његовој жељи за зарадом, а наша ситост само је узгредан производ пекареве похлепе. Тако се порок људске похлепе преводи у ранг врлине, који води економском просперитету. Убеђују нас како се алхемијом слободне трговине ђубре личног егоизма претвара у злато социјалне сигурности (Џемс Тобин).

Крај XIX и прву четвртину XX века у економији је обележила владавина (класичне) либералне идеологије, која ће довести до Велике кризе 30-тих година прошлог века. Као што је познато, либерализам инсистира на индивидуалним слободама, владавини права и приватној својини и залаже се за радикално ограничавање улоге државе у привреди и своди је на обезбеђење закона и поретка укључујући, пре свега, заштиту приватне својине. Пошто је либерализам идеологија која се реализује у интересу моћних и богатих, односно у функцији је повећања материјалног богатства уског слоја на рачун огромне масе становништва, логично је да се држава нашла на мети оштрих напада либерала, јер се као главна препрека у остварењу њихових интереса појављује држава, која треба да води рачуна о општим и националним интересима који се реализују у корист већине грађана.

Сматра се да је фашизам директан и нужан производ либералног капитализма (К. Полањи). Такав систем организације друштва, у којем је лични интерес једини битан људски мотив и где су сви економски субјекти искључиво усредсређени на максимизацију профита, човека са свим његовим дотадашњим функцијама и тачно одређеним местом у друштву, своди се на рад као робу. Он се немилосрдно и брутално измешта из дотадашњег положаја који му је пружао самопоштовање, сигурност и социјални статус. Осећај велике неправде која влада у свету, као и личне одбачености и понижености, где се радна снага третира као и било који други производни инпути (на пример, репроматеријал), те одсуство сигурности, односно хронични страх од неизвесности, утицали су на психичку нестабилност људи, што је директно гурнуло масе у наручје фашизма.

Чинило се да је криза из 30-тих година прошлог века распршила илузију либералног капитализма о функционисању невидљиве руке тржишта, али је последња laissez-faire инкарнација – неолиберализам, довео до актуелне светске кризе. Крај XX и почетак XXI века у економији доминира неолиберализам и последњих деценија се тврдило како је дошло до краја историје и да живимо у најбољем од свих могућих светова пошто је с либералном демократијом дефинитивно пронађена оптимална економска организација друштва, а тржиште постаје свемоћно и преузима улогу великих сила (Ф. Фукујама). Убеђивали су нас да у економској науци нема шта ново да се тражи и да неолибералну мејнстрим економску науку и неолибералне економисте треба само репродуковати.

Поред много тога заједничког, разлика између (класичног) либерализма и неолиберализма огледа се у томе што је либерализам био идеологија националне буржоазије која је инсистирала на принципима индивидуалних слобода и владавини права на нивоу националне државе и била донекле укорењена у сопственом народу и није могла да остане потпуно индиферентна на његову социјалну заштиту. С друге стране, носилац неолибералне идеологије јесте транснационална буржоазија, која није укорењена у социјалним структурама националних друштава и формира посебно наднационално друштво – светску олигархију, која инсистира само на економској ефикасности и неосетљива је на категорије као што су праведност, морал, социјална одговорност и слично.

Неолиберална идеологија почива на становишту да је лични интерес једини битан људски мотив и да су сви економски субјекти искључиво усредсређени на максимизацију профита јер је новац претпоставка за остваривање животних успеха. Човек је редукован на homo economicus. Глорификација личног интереса као јединог битног људског мотива и сакрализација богатства по својој идеолошкој суштини није ништа друго него култ златног телета. Људи се третирају као атомизовани себични чиниоци који нису везани ни за какву заједницу – друштво не постоји, постоје појединци, мушкарци и жене (М. Тачер). Ова идеологија полази и од претпоставки које имају мало чега заједничког са реалном економијом и процесима који се у њој одвијају: да постоји слободне конкуренције на тржишту, да сви тржишни актери располажу пуним информацијама и да увек доносе рационалне одлуке.

Међутим, овако вештачки дефинисане претпоставке умногоме поједностављују математичко моделирање и омогућавају да се лакше докажу унапред постављене хипотезе, затим се тако добијени научни докази користе за дефинисање жељене економске политике. Сва ова вештачка конструкција лежи о основи неолибералне економске науке која је само пуки инструмент у служби интереса богатих и моћних. Тако је конструисана једна апстрактна математизирана теорија тржишне равнотеже, која полази од идеје Адама Смита да је невидљива рука тржишта најбољи начин да се контролишу чак и основни људски инстинкти – похлепа, прождрљивост, жеља за моћи и богатством – и каналишу за опште добро. Уместо да се гради систем који ће омогућити да се испољава оно што је најбоље у човеку, глорификује се оно што је у људима најгоре. Због тога је логично да, ако пођемо од најгоре претпоставке о људима, онда ћемо од њих заиста и добити оно што је најгоре.

О исправности разних економских теоријских погледа најубедљивије говоре резултати који се остварују у пракси на бази политика које су се заснивале на различитим економским теоријама. Раскорак између неолибералне идеологије, којом се обећава благостање за све и резултата који се у пракси остварују је очигледан. Уместо да је дошло до динамизирања светске привреде после 80-тих година ХХ века (када је наступила ера неолиберализма), како су обећавали теоретичари неолиберализма, у пракси се десило потпуно супротно. Годишња стопа раста светске привреде су све ниже и ниже и све је израженија економска нестабилност те растућа неједнакост међу људима и појачана несигурност радног места да би на крају све то кулминирало глобалном кризом која траје годинама и не назире јој се крај. Тако се неолиберализам, поред тога што је социјално неодговоран и морално неосетљив, показао и као економски неефикасан.

* * *

Основна претпоставка за заустављање даљег урушавања привреде, али и државе, те за истинску модернизацију јесте постојање политичке воље владајуће номенклатуре у Србији. Поред тога, искуства и других земаља које су успешно реформисале своје привреде показују да је неопходно разрадити и спроводити сопствени програм економских реформи који ће бити резултат домаће памети, те да носиоци реформи морају имати широку подршку сопственог народа. Никакве истинске реформе не могу успети уколико за њих не може да се придобије велики део сопствених грађана који ће бити убеђени да се реформе спроведе у њиховом интересу. Само у том случају може се остварити постављени циљ опоравка и модернизације државе.

Програм економске модернизације требало би да чини саставни део свеобухватног и конзистентног националног програма (пошто узроци наших проблема не леже само – чак ни превасходно – у сфери економије), који мора прво да заустави озбиљно урушавање привреде и друштва, а затим земљу усмери ка обнови и просперитету. Због тога, добро разрађен и спровођен програм економске модернизације неће моћи да обезбеди жељене резултате уколико не буде праћен конзистентним и координираним реформама и у другим сферама друштвеног живота.

Као илустрацију тога, наведимо само једну од тих сфера – спољнополитичку, која има и значајне економске импликације. Тако би за заустављање даљег урушавања државе и привреде било неопходно темељно преиспитати и нашу садашњу спољнополитичку оријентацију, којом се декларативно ослањамо на четири спољнополитичка стуба (Вашингтон, Брисел, Москва и Пекинг), а у исто време тврдимо да ЕУ нема алтернативу и кључна државна питања решавамо уз сагласност Брисела и Вашингтона.

Не доводећи у питање прокламована четири спољнополитичка стуба, може се поставити једно чисто здраворазумско питање: зашто су нам важнија два западна (Вашингтон, Брисел) од два источна (Москва и Пекинг) стуба када САД и ЕУ отворено раде против интереса Србије и њених грађана – 90-тих година ХХ века су нашу земљу држале под економском блокадом а потом извршиле и НАТО агресију бомбардујући нас и осиромашеним уранијумом, да би на крају – и данас – играле одлучујућу улогу у дезинтеграцији Србије и покушајима гушења Републике Српске? То постаје још невероватније у време када се у новој конфигурацији геополитичке моћи баланс сила померио (и даље се помера) од два западна у корист два источна стуба.

Промењена спољнополитичка оријентација омогућила би реализацију нове стратегије економског развоја, која би подразумевала и интензивирање економских веза са Кином (Србија би могла да буде одлична логистичка, финансијска, али и производна база за додатну економску експанзију Кине у Европу) и Русијом (максимално искористити погодности бесцаринске трговине и значајно повећати наш извоз, те постати значајна база за додатну енергетску експанзију Русије у Европу). Ова сарадња била би у обостраном економском интересу Србије, с једне, те Русије и Кине, с друге стране. У исто време, потребно је радити на даљем унапређењу односа са Вашингтоном и Бриселом, а интеграција Србије у ЕУ не би била безалтернативна, него једна од алтернатива. Упоредо са овом алтернативом озбиљно би требало размотрити и могућност Евроазијске интеграције те економску и политичку неутралност.

Актуелна светска економска криза показала је да пуноправно чланство у ЕУ не даје гаранције да се земља неће наћи у огромним економским проблемима. Поред тога, озбиљне процене говоре да (уколико би се ситуација чак и повољно развијала), није реално рачунати на наше пуноправно чланство у ЕУ у наредних десет година. То је доста дуг период у коме се (како у Србији, тако и у ЕУ) много шта може битније променити. Земље ЕУ последњих година суочиле су се са озбиљном кризом и данас се оне значајно разликују од оних од пре само неколико година, те се поставља логично питање: да ли ће ЕУ уопште постојати кроз једну деценију (када би ми, по оптимистичким проценама, требало да постанемо њен пуноправан члан), а, ако и опстане, колико ће се она разликовати од ЕУ којој смо тежили и којој смо се безалтернативно упутили ?

* * *

Уз претпоставку да се у Србији створе услови за израду и реализацију програма економске модернизације, оно што се мора одмах учинити јесте реафирмација ефикасне државе и њених институција у реформисању привреде те одустајање од погубне неолибералне економске политике, односно напуштање наметнутог атипичног модела привређивања, чији су резултати више него поражавајући.

Могло би се рећи да реформе треба отпочети реафирмацијом државе. Без ефикасне државе није могућ ни дугорочно одрживи економски раст ни социјални развој. И у високо развијеним привредама слободно тржиште и влада се међусобно допуњују, а улога државе мора бити још наглашенија у транзиторним и економски недовољно развијеним земљама (каква је Србија), где држава треба да се јавља и у улози покретача привредног развоја (подстицање предузетништва повољним кредитирањем, пореским олакшицама и слично, подстицањем јавних радова који имају значајне мултипликативне ефекте, поспешивањем спољнотрговинске размене коришћењем пореских, кредитних, царинских и других мера итд.)

Досадашњи атипичан модел привређивања, који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању и потрошњи (углавном, робе из увоза) и у коме се не исплати радити, производити и извозити, хитно мора да буде замењен типичним моделом привређивања који све то афирмише. За разлику од атипичног, типични модел привређивања има другачије постављене циљеве и у складу с тим другачију економску политику те мере и инструменте за њено остварење. Државна администрација мора бити организована (и што је још важније, мора радити) у складу с дефинисаним циљевима, политиком, мерама и инструментима

Главни (основни) циљ економске политике мора да буде побољшање благостања, односно квалитета живота већине њених грађана, а дугорочно одрживи динамичан привредни раст уз пуну запосленост и равномерна и праведна расподела националног дохотка су подциљеви и претпоставка остваривања главног циља. Упоредо са питањем економске ефикасности мора се истрајавати и на питању праведности, пошто без праведности није могуће на дуги рок обезбедити ни економску ефикасност.

У складу с правилно постављеним циљевима потребно је, затим, дефинисати економску политику те мере и инструменте за њено остварење. Притом је потребно полазити од властитог искуства погрешне политике те потврђених успешних искустава других земаља. Наше искуство из последње деценије показује да смо, следећи добре услуге међународне заједнице, водили економску политику која је била у интересу светске олигархије и крупног капитала, а не сопствених грађана. Са друге стране, искуство земаља које су успешно модернизовале своје привреде показује да су реформе конципиране и спровођене од стране аутентичне националне елите, уз првенствено ослањање на домаће изворе финансирања и у интересу својих грађана.

Све успешне земље модернизацију својих привреда засновале су на индустријализацији и предузимале су активне мере да она буде извозно орјентисана. То се реализовало уз помоћ коришћења протекционистичких баријера и постепене веома дозиране либерализације спољноекономске и девизне сфере. Упоредо са царинским и другим мерама заштите домаћих произвођача (ограничавање увоза помоћу квота, увозних дозвола), држава је разним инструментима подстицала извоз (пореским олакшицама, кредитним субвенцијама), где се као изузетно ефикасан показао вештачки одржаван низак (потцењен) девизни курс домаће валуте. Поред тога, успешне државе активно раде на каналисању индивидуалне предузетничке енергије у колективно предузетништво, свесне да у савременом свету предузетништво све више постаје колективни подухват, где држава има и те како важну улогу. Ха Џун Чанг, професор Универзизета у Кембриџу пише како много људи мисли да су САД одмакле тако далеко у развоју нових технолошких сектора због предузетништва приватног сектора. Међутим, то није тачно. Федерална влада САД створила је сваки од тих сектора. Пентагон је финансирао развој рачунара од самих почетака, исто тако и интернет је произашао као Пентагонов истраживачки пројект. Чип – темељ економског сектора информатике – иницијално је развијен финансирањем америчке морнарице. Авионска индустрија САД не би се развила у оно што је данас да је ваздушне снаге САД (US Air Force) нису индиректно масовно субвенционисале плаћањем огромних цена за војне авионе, из којих је остварени профит био усмераван у развој цивилног ваздухопловства.

Србија је мала земља, на коју отпада само један хиљадити део укупног светског производа и, као таква, не може битније да утиче на постојећи (неправедан) светски економски поредак, али то не значи да и у тако задатом амбијенту не може да оптимизира своју позицију. Србија, као и друге земље, има на располагању различите инструменте који јoј омогућавају да на унутрашњем тржишту коригује правила глобалне конкуренције у сопственом националном интересу – заштитом унутрашњег тржишта и домаћих произвођача; активном политиком стимулисања развоја, извоза и стварањем услова за повећање конкурентности домаће привреде и економског раста; задржавањем националне контроле над природним ресурсима и кључним гранама економије итд.

Поред тога, свака земља располаже одређеним компаративним предностима, а оне би за Србију могле да буду: природни услови за развој пољопривредне производње и на бази ње прерађивачке индустрије, која би могла да обезбеђују значајне тржишне вишкове за извоз; географски положај погодан за развој инфраструктурног сектора (саобраћај, телекомуникације, енергетика), високостручни кадар у неким доменима који још обезбеђују неки делови прилично урушеног образовног система. Међутим, не треба заборавити да се у савременом свету компаративне предности, пре свега, стварају и стичу добрим образовањем, модерним технологијама и иновационим индустријама, ефикасно организованом државом и слично, а на томе се сада у Србији скоро ништа не ради.

Имајући све раније наведено у виду покушаћемо, на крају, да дамо одговор и на два кључна питања: (а) шта треба да буде основ економског развоја и модернизације где би се усмерили ресурси и (б) како обезбедити финансијска средства потребне за то ?

* * *

Србија би могла економски развој и модернизацију да темељи, пре свега, на индустрији, пољопривреди, енергетици, саобраћају, информатици и телекомуникацијама. Искуства других земаља показује да је у свим успешним причама индустрија одиграла улогу „локомотиве развоја“ (без обзира да ли за то у земљи постоје повољне претпоставке или не), те да су приоритет добили они сектори где постоје компаративне предности. Светска економска криза јасно је показала да је послеиндустијско друштво утопија и кризом су најмање погођене земље са јаком индустријом, а оне које су се деиндустријализовале имају огромне проблеме.

Наша земља је мала и са оскудним финансијским средствима и због тога тешко може да иде на стратегију опште индустријализације и више јој одговара стратегија ниша, где би се определила за неколико грана индустрије које би форсирала. Пре свега, то би била прерађивачка индустрија базирана на пољопривреди како због компаративних предности које имамо у пољопривреди али и због потребних релативно мањих улагања него за друге гране индустрије. Неопходна је и обнова класичних индустрија, пре свега, оних које успешније решавају питања запослености. Развијене земље не напуштају ни једну класичну индустрију него само прљаве и застареле технологије. Поред тога, Србија мора да користи предности закашњења и реиндустријализацију заснива на савременим технологијама које су ефикасније, а уз то штеде енергију и чувају животну средину. И на крају, али можда и најважније, индустрија мора бити извозно орјентисана јер само тако можемо као земља избећи дужничко ропство.

Пољопривреда је једна од наших највећих компаративних предности, чији развој је мање интензиван капиталом, а више радном снагом. Поред тога, пољопривредна производња је мало увозно зависна и њено оживљавање позитивно би утицало на проширење унутрашњег тржишта пољопривредних производа, развој прерађивачке индустрије, индустрије пољопривредне механизације, хемијске и других. Србија би могла да буде и велики извозник пољопривредних производа и њених прерађевина, што добија на тежини имајући у виду да цене хране у свету бележе велики раст. Процењује се да ће цене хране до 2050. године бити реално удвостручене (Ж. Атали) због значајно повећане тражње, пре свега, брзоразвијајућих многољудних земаља, као што су Кине и Индије, али и смањења пољопривредног земљишта као последице глобалног загревања, ширења градова и коришћења основних пољопривредних култура за производњу биогорива.

Искуства успешних земаља показује да је управо за пољопривреду нарочито важно да држава активно ради како би каналисала индивидуалну предузетничку енергију у колективно предузетништво. Тако је у Холандији држава помогла произвођаче млека да се организују у задруге, да инвестирају у прерађивачку инфраструктуру млечних производа и да организовано наступе на иностраним тржиштима. На крају, подсетимо се да је пољопривреда и стратешки важна због прехрамбене сигурности земље која бива нарочито угрожено у време криза, међународних блокада и ратних догађања. Међутим, предности које може да има од пољопривреде Србија ће изгубити уколико дозволи да земљиште пређе у руке моћних странаца. Исто то важи и за наше богате водне ресурсе, а нарочито воду за пиће за коју се тврди да је нафта XXI века.

Енергетика је област која је у Србији раније била развијенија и у којој је сачуван високостручни кадар. Нажалост, ниским ценама енергената (раније у Југославији и сада у Србији) ублажавали су се социјални проблеми и енергетика није била способна за самофинансирање развоја, тако да већ деценијама није изграђена ни једна нова електрана. Уколико би дошло до оживљавања индустрије брзо би се суочили и са несташицама електричне енергије. Србија има значајне неискоришћене могућности за изградњу хидро и термоелектрана, а са изградњом нафтовода Јужни ток могуће је градити и електране на гас. Нове електране би биле у стању да обезбеде енергију не само за домаће потребе него и значајан део за извоз, а што добија додатно на значају због чињенице да цена енергената као и хране у свету бележи највећи раст.

Због географског положаја једна од компаративних предности Србије је и саобраћај пошто преко њене територије природно треба да пролазе сви саобраћајни коридори који спајају Европу са Блиским и Средњим Истоком. Ови саобраћајне магистрале подстакла би развој низа пратећих делатности и отворило много радних места.

Користећи предности закашњења, Србија се у стратегији економског развоја мора определити и за најсавременије делатности које имају велики потенцијал раста и модернизаторски утичу на све области привреде и сфере живота али могу обезбедити и експанзију на инострана тржишта. За развој информатике и телекомуникација Србија може користити високостручни кадар, који још обезбеђују неки делови прилично урушеног образовног система (Математичка гимназија, Електротехнички факултет). У том циљу неопходно је омогућити да наше високошколске институције буду у стању да подижу ниво стручног образовања и повећавају број студената који се оспособљава за послове неопходне за динамичан развој информатике и телекомуникација.

Спроводећи политику економског развоја и модернизације, потребно је да Србија максимално развија што чвршћу економску сарадњу и повезивање са суседним државама у којима живи српски народ. Као један од ретких позитивних примера може да служи Телеком Србија, који поред Србије покрива (у целини) Републику Српску и (делимично) Црну Гору. Интензивнија економски сарадња могли би да буде и у многим другим областима: кориштење хидроенергентских потенцијала на рекама Дрини, Тари, Лиму и Ћехотини изградњом заједничких хидроцентрала; градња саобраћајних коридора на овим подручјима који би боље саобраћајно повезао српски народ али и повољно утицао на интензивнију привредну сарадњу; производна кооперација међу привредним субјектима из више земаља; заједнички наступ на трећим тржиштима итд.

* * *

рушевине цивилизације

Када нам је привреда разорена, држава презадужена, а грађани осиромашени, поставља се логично питање: из којих извора може да се финансира нова политика економског развоја и модернизације ?

Они исти (из земље и иностранства) који су најзаслужнији за досадашњу катастрофалну економску политику сада нам нуде нову неолибералну мантру по којој нас једино могу спасити стране инвестиције. Врши се глорификација страних инвестиција и убеђују нас да све мора да се чини и на све да се пристаје како би сваке године привукли по неколико милијарди евра страног капитала. У супротном нећемо моћи да преживимо. Тиме се шири и дефетизам у сопственом народу, јер смо тобоже неспособни да се сами старамо о себи. У трци за тим, страним инвеститорима се дају такви подстицаји (хиљаде евра по сваком запосленом, пореске повластице, бесплатна инфраструктура…) да се може поставити оправдано питање: ко у кога улаже – странци у Србију или ми у њих? Међутим, веома обимна и озбиљна емпиријско истраживање која су вршена у свету (нобеловац Мајкл Спенс, Р. Раџан на Универзитету у Чикагу) али и на простору европских привреда у транзицији (Г. Колотко, Ј. Менцигер) су показала да високе стопе раста бележе само оне земље у развоју које нису имале значајније стране инвестиције, односно да ове инвестиције не подстичу привредни раст, него да међу њима постоји чак негативна веза (веће стране инвестиције – мањи раст и обратно).

Србија се у будућем економском развоју и модернизацију мора пре свега ослонити на домаће изворе финансирања без обзира што је њена привреда у рушевинама, а народ на ивици беде. Да је то могуће остварити показује искуство успешних источноазијски земаља, почевши са Јапаном од 50-тих година, нешто касније Јужном Корејом (60-тих година) и другим мањим источноазијским земљама, те Кином (крајем 70-тих година ХХ века).

Заједничко за ове земље јесте и чињеница да су оне отпочеле са динамичним привредним растом у условима који нису то обећавали. Јапан је из рата изашао као поражена држава, у Кореји је 50-тих година избио грађански рат и уследио распад земље, а Кини је после Великог скока имала и Културну револуцију 60-тих и 70-тих година ХХ века. Биле су то неразвијене земље које су оскудевале у капиталу, са веома сиромашним становништвом чији стандардом се поредио са афричким (када је Ј. Кореја 60-тих година XX века кренула путем модернизације, имала је доходак по глави становника двоструко мањи него Гана). И поред свега тога, ове земље су се у модернизацији својих привреда ослањала на марљивост грађана, малу личну и заједничку потрошњу и високу стопу штедње

Треба да знамо како се грађани ових држава не рађају са таквим урођеним склоностима. Примера ради, учешће штедње у БДП Јапана у времену 1885-1939. године износило је око три одсто, а од средине 1950-тих година креће се између 30 и 35 одсто. Грађани су показали високу спремност да поднесу жртве за обнову земље јер су имали поверење у своју власт пошто је позив на жртвовање био праћен и обавезом државе да обезбеди праведно учешће свих у плодовима обнове. Праведност у расподели била је чак већа него у Шведској. Постојала је колективна свест о одговорности за друштво и државу, односно одговорно понашање свих социјалних партнера – радника, послодаваца и државе.

Управо овакви примери морају бити путоказ како се Србија може успешно модернизовати и доказ да се и ова тешка времена мора ослонити на сопствене снаге – већу домаћу штедњу и инвестиције. Међутим, данас у Србији владајуће елите имају мали интерес да подстичу штедњу, пошто се то не може извести без јачања националног духа, без крупне државне визије, без снажења националног самопоуздања. Дакле, без неког облика национализма. (Слободан Антонић).

Потребан је радикалан заокрет и у вођењу монетарне политике, где сада Народна банка Србије прецењеним курсом динара жели постићи стабилност цена, а о развоју и не размишља. Из искуства других земаља знамо како се адекватном монетарном политиком може подстицати привредни раст и ново запошљавање без додатног инозадуживања државе и привреде. Споменимо само пример Немачке почетком 30-тих година прошлог века када је држава под канцеларом Куртом фон Шлајхером кредитирала велике инвестиционе пројекте издавањем сопствених меница којима су исплаћивани домаћи извођачи радова и добављачи. Не улазећи у техничке детаље, рецимо да се ове менице на крају редисконтују од стране централне банке и на тај начин врши примарна емисија новца. Одмах после њега ће и немачки министар финансија и гувернер централне банке др Хјалмар Шахт емитовати државне хартије од вредности (Arbeitbeschaffung wechsein), којима се подстицала производња и које су служиле и као средство плаћања. Из покренутог циклуса и повећане производње те правичне и подстицајне фискалне политике држава је обезбеђивала потребна средства за откуп емитованих државних папира. У оба ова случаја сви су се морали строго придржавати прописаних правила како би се искључиле злоупотребе. Синхроно са повећањем обима производње, повећавала се и количина новца у оптицају, те је елиминисана опасност од инфлаторних потреса.

Уместо тога, ми скоро све веће инвестиционе радове финансирамо средствима страних кредитора, који нам одобравају кредите и диктирају такве услове да (за дивно чудо) посао добијају само стране компаније по знатно надуваним ценама. Услови за добијање посла су постављени тако да их домаћи извођачи радова не испуњавају, али их касније стране компаније ангажују да раде као подизвођачи по мизерним ценама и на тај начин домаће фирме, пре или касније, одводе у стечај.

Да би се економски развој и модернизација, ослањањем првенствено на домаће изворе финансирања могли успешно да реализују, неопходно је постојање државне развојне банке (значајна почетна средства могла би се обезбедити укидањем великог броја фондова и агенција којима држава сада одобрава значајна средства која се, по правили, нерационално расипају) и неколико пословних банака са већинским државним учешћем како би се разбио постојећи олигопол страних банака, које су незаинтересоване за финансирање развоја и модернизацију Србије.

Када кажемо да се Србија у будућем економском развоју и модернизацију мора, пре свега, ослањати на домаће изворе финансирања, то не искључује и иностране изворе финансирања, као што су концесије у велике инфраструктурне објекте, па чак и задуживање у иностранству. Међутим, на узимање иностраних кредита треба ићи само у случајевима када нема додатног условљавања (пристајања на разна економска и политичка уцењивања) уз стриктно поштовање златних правила задуживања: када се добијена средства могу уложити у домаћу привреду уз стопу приноса већу од каматне стопе на те кредите, те када увећају извозну моћ земље и омогућују отплату узетих кредита.

* * *

И на крају нагласимо да искуство великог броја земаља показује да основни проблеми са модернизацијом и реформисањем привреде произлазе не из недостатка економских знања, него првенствено из недовољне одлучности (па и жеље и интереса) политике да се неопходне реформе изврше у интересу сопственог народа. Због тога је неопходно постојање високе патриотске свести и националног јединства народа како би се добила компетентна, ефикасна и одговорна власт, која ће обезбедити да се економске реформе реализују у интересу огромне већине сопственог народа, а не у интересу светске олигархије и крупног капитала и компрадорске касте која се формира у земљи.

Текст је прилог за документ о могућим правцима развоја српског народа. Комплетан документ је објављен као књига „Ка српском становишту“, Evro-Giunti, Београд, 2014. Реч је о књизи коју је објавио београдски издавач Euro-Giunti и у којој су сабрани радови четрнаест аутора различите интелектуалне и политичке оријентације. Посвећени су различитим темама: проблематици стању у образовању у хоризонту непрестане друштвене кризе (др Зоран Аврамовић), кризном стању друштва и могућим стратегијама обнове (др Слободан Антонић), актуелности потребе за државом-нацијом српског народа (др Алекса Буха), предлозима за нову развојну политику Србије (др Бојан Димитријевић), могућностима излечења институционалне импотенције „петооктобарске републике“ (др Милош Јовановић), неопходном препороду српске војске (др Милош Јовановић, мр Жељко Будимир), континуитетима и дисконтинуитетима српске историје као елементима националних пораза и победа (др Милош Ковић), генези политичке мисли о српском становишту (др Мило Ломпар), медијској мрежи и њеној улози у угроженом опстанку нације (др Слободан Рељић), положају српског народа између исламског и католичко-протестантског изазова (др Дарко Танасковић), демографској слици Србије (мр Гордана Бјелобрк).