Или Фајгељ – Или…

21.05.2015.

Да је ламентирао над „невино“ страдалим у Блајбургу, уместо што је дао могућност да јавност сазна ужасну истину из логора Градишка и  Јадовна – да је славио тековине повампирене петокраке, уместо што је указао поштовање жртвама Рације – да је пустио анархисте и татине синове да и даље држе тапију на културу, промовишући је спаљивањем књига, уместо што је омогућио освајање НИН-ових награда и заштитио права верника, ваљао би.

Андреј Фајгељ

Тапшали би га по рамену, подржавали, уздизали у небеса – као Европејца, прогресивног човека, заштитника културе, мецену, лице 21. века. Да му је највећа препорука партијска књижица, а највећи резултат партијска леђа, његово име би славили – овако, када уз себе име докторску диплому из иностранства, статус повратника, опипљиве резултате које нико није очекивао и међународна признања, опет, погађате, не ваља.Са Андрејом Фајгељом, знају то заједнички познаници, пријатељи, па и део шире јавности, чешће сам био у сукобу, него у љубави, чешће су нам се мишљења озбиљно размоилазила, него поклапала и чешће смо вукли на различите стране, него ка истој тачки. Овде се, међутим, не ради о личним односима, не ради се ни о партијској припадности, ни о идеолошким усмерењима – ради се о принципу.

И фактографији, којој смо, национално, последњих деценија много ређе (читај, готово никада) наклоњени него што смо то демагогији или јефтином популизму. А, чињенице кажу следеће: Фајгељ је затекао кошницу антисрпског деловања, летаргију, нерад, машину за прање пара, успавану и учмалу атмосферу, цензоре и кућу која је служила за промоцију истог привилегованог круга људи, жуте елитне касте. Од тога је направио кошницу културе, вратио публику, вратио садржаје, размрдао запослене, отворио врата свима који желе да делују и стварају у најбољем интересу, превазишао личне сујете и изградио мостове ка Европи и свету.

И то су чињенице, које се не могу оспорити. У таквој околности, имате два „или“ – прво „или“ је тај Фајгељ, а друго „или“ је оно у које одбијам да поверујем, а још оштрије одбијам да га подржим. То је „или“ учмалости, успаваности, финансијког проточног бојлера и шансе за исте старе мудросере да просипају исте, друштвено штетне и национално деструктивне идеје, под плаштом елитизма и културе.

Ко год шта мислио, како осећао и за кога гласао, било би изразито нефер, па не нагласити чињеницу да кроз својеврсну голготу није прошао само Фајгељ, него и Трећа Србија, политичка опција чији је функционер и чију је политику директно или индиректно и заступао.

Не треба бити пуно паметан, па схватити шта је прави избор. Зато, у овом тренутку, Фајгељ нема „или“. Јер, ако одаберемо његово „или“, бирали смо против свих нас. Не би био први пут, а бојим се ни последњи. Можда да се, за промену, опаметимо? Сад је време, а он је човек за то.