Др Милош Ковић: Шта нас веже са прецима

10.02.2015.

ДИСКОНТИНУИТЕТИ су један од главних узрока незавидног стања у коме се српски народ данас налази. Срби су само у последњем веку сваких неколико деценија мењали знамења – заставе, грбове, химне – под којима су живели, ратовали и гинули. Мењали су, милом или силом, имена својих држава, па чак и сопствено национално име.

kovic milosУ животу појединца тако честе промене идентитета могу да доведу само до несигурности и поремећаја; нема разлога да се сумња да је тако и у животу нације. Да би се схватило у којој мери ове врсте дисконтинуитета обележавају српску историју, довољно је да се сетимо историје Енглеза, која се, бар у последњих неколико векова, може назвати историјом континуитета.

Уобичајено је да се у српској историји траже дисконтинуитети. Али мало ко се позабавио континуитетима српске историје. Они су, међутим, временом потврђене тачке ослонца, “места сећања”, која, за разлику од дисконтинуитета, уливају сигурност. Око вредности које су, у српској историји, потврдили векови најлакше се успоставља основни консензус, као главни услов опстанка, трајања једне културе, друштва и нације.

Две су стране проблема дисконтинуитета у српској историји. Прву је описао Нора, али на француском, мање драматичном примеру. Дисконтинуитет између данашњих Срба и вредносних система њихових предака више је него уочљив. Косовски завет средишња је тема српске историје и предања; грађани данашње Србије, својом убедљивом већином, гласају за странке које заговарају одрицање државе од Косова и Метохије, од дела своје територије, од сопствених грађана, од материјалних добара и ресурса и, коначно, од најдрагоценијег дела духовног наслеђа српског народа. Одбрана националне независности и суверенитета још једна је кључна тема српске историје 19. и 20. века; због ових начела Србија је пружила упоран отпор неупоредиво јачој Аустроугарској, ушла у Први светски рат и своју слободу платила огромном ценом. Данашњи Срби, поново убедљивом већином, гласају за прикључивање ЕУ, и то по цену не само одрицања од политичког и економског суверенитета и независности него и од дела државне територије.

Назиру се и нови захтеви. Званични представници Немачке, водеће државе ЕУ, иду чак дотле да од Срба траже и “промену свести”. Реч није, наравно, о дневним рутинама и радним навикама; судећи по томе како Холм Зундхаузен и други немачки историчари, али и немачко јавно мњење виде Србију, овде се мисли на промену онога у шта Срби верују, што су запамтили и од својих српских предака и васпитача научили. Велике силе знају да је историјско памћење, уз квалитет оружаних снага, здраву економију и број становника, један од најзначајнијих ресурса једне нације, која хоће да буде слободна и да има будућност. Историја потврђује да се не могу лако колонизовати народи дуге, славне прошлости и богатог историјског наслеђа – Русија, Кина, Турска, Иран, Сирија, Израел.

Што је мутнија слика прошлости, то и будућност изгледа све неизвесније. Гради ли Србија своју садашњост и будућност на идеји демократске, националне државе или на чланству, и то по сваку цену, у мултинационалној империји без демократског легитимитета? Да ли су њени грађани заиста спремни да у бесцење распродају оно што су муком стекли њихови преци да би се припојили империјалној структури несигурне будућности, којом владају политичке и пословне елите отуђене од сопствених грађана, непријатељски и потцењивачки расположене према Србији?

Које су то вредности, која сећања су Срби наследили од својих предака и сачували их за своје потомке? Постоји ли међу Србима основни консензус по питању ко су Срби, шта они памте, у шта верују? Шта значи бити грађанин Србије, Републике Српске, Србин у Црној Гори, Хрватској или Македонији, у Немачкој, Канади или САД? Граде ли Срби своју садашњост и будућност на српству или југословенству? Ослања ли се Србија на демократске традиције националне државе 19. века и Краљевине Југославије или на аутократске традиције социјалистичке Југославије? На наслеђе краља Петра I Карађорђевића и Николе Пашића или Јосипа Броза Тита и Едварда Кардеља? На филозофски и морални став Михаила Ђурића или Радомира Константиновића? Жели ли Србија поштовање људских права или отимање туђе имовине и забрањивање другачијег мишљења? Да ли је српско писмо Вукова ћирилица или Гајева гајица? Да ли се Република Србија ослања на традиције четника, партизана, недићеваца или можда љотићеваца? Какав је њен однос према Српској православној цркви, а какав према борбеном атеизму из Титовог доба?

Није реч о заговарању једноумља, него о нужности успостављања нечега што у већини уређених земаља одавно постоји: Полазна тачка не може да буде у збуњеном разногласју. Свако друштво, свака друштвена група, од нације до разбојничке дружине, мора да има минимум заједничких вредности и моралних начела, око којих ће се окупљати. Уколико такав основни консензус не постоји, заједница се распада при првом искушењу. То се данас догађа са српском културом и српском државом.

(Из књиге “Ка српском становишту”)

Извор: Вечерње новости

vecernje novosti