Димитрије Давидовић – Сав Србин – творац „Сретењског устава“

16.02.2015.

Димитрије Давидовић (Земун, 23. октобар 1789. – Смедерево, 6. април 1838.), био је српски политичар, дипломата, попечитељ, новинар, лекар, књажев саветник, оснивач „Новина сербских“, човек који је одвојио боје државне заставе ( чл.3 Сретењског устава, „Боја народна Србска јест отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита), увео данас неизоставно демократско начело поделе власти (чл. 5 Устава „Власти Србске јесу три: законодателна, законоизвршителна и судејска“), зачетним грађанских права у Срба којима је посветио у уставу главу једанаесту („Обштенародна права Србина“), писац или боље рећи творац „Сретењског устава“

Ustav_1835._prva_strana

Рођен је у Земуну који је у то време био део аустријског царства и већ по рођењу печатиран као „онај од тамо – са оне стране“, с обзиром на то како је ондашња Србија гледала на људе коју су школовани у неком од већих европских центара. У Бечу у периоду од 1813 до 1821. године издаје и штампа „Новине Сербске“ претечу данашњег „Службеног гласника“ и алманах „Забавник“ из кога ће Срби деценијама учити историју својих праотаца. Давидовић свој пут ка стварању свог најзначајнијег дела „Сретењског устава“ започиње као књажев лични односно породични саветник, секретар и лекар. 1827. године преводи хатишериф Порте, уз сам превод прилаже и своје коментаре на овај документ. Књаз увиђа да је Давидовићев рад веома користан на успостављању аутономије Кнежевине и све више га укључује у послове који се Кнежевине тичу. Тако Давидовић започиње своју дипломатску каријеру, учествује у усвајању Хатишерифа из 1830. и 1833. године која је крунисана и запечаћена 1835. године стварањем „Сретењског устава“.

Након Милетине буне 1834. године, иако је „конституција“ однела прве жртве још 1832. када је у Крагујеву извесни Јован Бобовац, прост човек који је говорио да „господар треба да да конституцију па ће све бити мирно и задовољно“ испребијан на смрт, Књаз Милош издаје задатак Давидовићу као најученијем човеку у ондашњој Србији да уз помоћ једне комисије али и свих ученијих људи начини Устав при том га упозоривши:

-„ Кумашине, чиниш ‘волико, очи отварај, гледај што пишеш да после немам нове главобоље!“

На „Сретењском уставу“ јасно је видљив печат његовог творца Димитрија Давидовића као великог љубитеља франуских „конституција“ и Монтескија, где он спомиње поделу власти, независности судства, укида ропство, прокламује „права Србина“. Критике руског амбасадора Бутењева а касније и аустријског Барона Рикмана уз неизоставно турско мешање доводе да „Сретењска конституција“ поживи свега педесетак дана. Иако је Давидовић „Конституцију“ написао за свега двадесет и нешто дана а она поживела педесетак, можемо слободно рећи да је Србији подарио право богатство у виду модерног српског устава који је остао упамћен као „Сретењски устав“, доношење Устава је био револуционаран чин и представљало је на неки начин Србијину декларацију независности. Овим покушајем ограничавања Књаза, покушајем да од простог и неписменог апсолутисте Милоша начини „европејца“ уз горепоменуто мешање светких сила, Димитрије Давидовић је окончао своју професионалну каријеру а истовремено започео животну трагедију. Бива смењен са свих државних фунцкија и протеран из престонице, а како му Књаз не дозвољава повратак у престоницу остаје до своје смрти у Смедереву. Као жртвено јагње неуспеха српске уставности Милош га смењује и са места уредника „Новина „Србских“, те се Димитрије повлачи из политичког и јавног живота Србије. За разлику од Вука Караџића који уређујући два броја „Новина Србских“ на таблоидан начин, добија пензију и од Русије и од Србије Димитрије Давидовић умире 1838. године у сиромаштву, не добивши државну пензију јер „ономе ко не служи, плата се не може давати“ при том „Новине Србске“ не нађоше за сходно ни да јаве да је њихов творац умро.

„У нас ништа није постојано осим једно само – непостојанство, које остаје постојано за свагда“ прозборио је и записао по доласку у Смедерево. На надгорбној плочи и данас постојано стоји Димитрије Давидовић – „Сав Србин“.

Милош НИКОЛИЋ

Милош Николић, потпредседник Треће Србије