Андреј Фајгељ: Недеља кад смо подигли главу

25.10.2014.
banjaLuka Stefan Nemanja (42)

Преседник Републике Српске Милорад Додик открива споменик Стефану Немањи у Бања Луци

Октобар је месец за револуције, а једна је можда управо почела. У седам октобарских дана одиграло се више несвакидашњих догађаја.

Почело је откривањем споменика Стефану Немањи у Бањалуци, првог којег су Срби подигли оснивачу своје државе и нације за равно девет векова од његовог рођења.

Два дана након тога, Милорад Додик је победио на изборима. Наставило се војном парадом каква се није одиграла три деценије и због које је у Београд дошао и Владимир Путин. Сутрадан је у српској престоници оживела Де Голова идеја о осовини Париз – Берлин – Москва.

Најзад, догодило се и нешто не само невиђено, већ надам се и непоновљиво: Албанци су поставили заставу „велике Албаније“ усред Београда.

Ове догађаје повезује и заједничка симболика.

Стефан Немања је српски архетип државника – човека који државу развија. Последњих деценија превладао је архетип који државу разбија, те није чудо да је Немања избрисан са културне мапе на којој иначе има места за све и свашта. Пошто ускоро очекујемо филм „Споменик Мајклу Џексону“, треба додати да би „Споменик Стефану Немањи“, снимљен по истинитом догађају, био трилер достојан Холивуда.

Милорад Додик се такође понаша као државник – баш то му је управо замерио Педи Ешдаун – јер чува државност Републике Српске. Храброст са којом то ради често изненађује, кога пријатно, кога непријатно. Грађани Српске се ипак не двоуме. Упркос међународним притисцима, обојеној револуцији, уједињеној опозицији и засићености након два мандата, грађани су на изборима наградили политику храбре државотворности. Сви српски лидери треба да размисле о томе.

Државник је, мало је рећи, и Владимир Путин. Човек који је највећу државу на свету са дна вратио на врх, у Београду је дочекан овацијама сто хиљада људи. Да ли се они надају сличној обнови сопствене државе?

Великоалбански самолет им је управо поручио да њен распад још није окончан. „Како се све ово догодило?“ поднаслов је филма Никите Михалкова о распаду царске Русије, који је светску премијеру, такође овог октобра, имао у Београду. Одговор даје официр којег игра српски глумац Милош Биковић: „Ми сами! Ево овим рукама“ Какву смо земљу уништили!“

И ми, као Руси из јадиковке Биковићевог лика, своју државу волимо да грдимо. Реченица „Ово је Србија“, од које би се очекивао понос, најчешће одише презиром.

Свакако, држава је делом одговорна што немамо поверења у њу. Али држава – нарочито национална и демократска – почиње и зависи само од нас. „Ево овим рукама“ – хоћемо ли је развити или разбити? Навикли смо се да државу препуштамо другима. У Београду се за параду боре хомосексуалци, за националне симболе Албанци, а за националне интересе странци.

Међутим, овог октобра, бар накратко, нешто се променило. Дочекали смо своју параду поноса, која нас уједињује уместо да нас дели, на којој лете наши авиони уместо страних бомбардера, прави хеликоптер вијори праву заставу, а прави борци славе праву слободу.

NovaEvropa (51)

Београд: Оживљавање Де Голове идеје о осовини Париз-Берлин-Москва

Није то мала ствар. Без једне октобарске параде давне 1796, питање је да ли би било устанка 1804. Тада је у војводској одежди пројахао сам свети Петар Цетињски, а поворка је пронела главу Махмуд-паше Бушатлије, силника који је побеђивао султана, али српског калуђера и његове Црногорце и Брђане није покорио. Народ робова постао је народ бораца за слободу оног часа када је престао да гледа на свет пашиним очима. То је био прави устанак, остало је само списак победа.

Сличну промену смо доживели у ових седам дана. Добили смо прилику да на себе не гледамо очима противника, већ савезника и државника.
Хоћемо српску државу, војску, заставу – сложили смо се коначно. Хоћемо српске партнере – поручили су са Истока и Запада. Српска безбедност је безбедност Балкана – увидели су наши суседи.

Упоредили смо два угла гледања и приметили да је свет лепши када дигнеш главу. А то је почетак државотворне револуције.

Извор: Вечерње Новости