Александар Конузин: ХОЋЕ ЛИ СЕ И СРБИЈА НАЋИ ПРЕД УЛТИМАТУМОМ КАО УКРАЈИНА

31.10.2014.

ХОЋЕ ЛИ СЕ И СРБИЈА НАЋИ ПРЕД УЛТИМАТУМОМ КАО УКРАЈИНА

 

NovaEvropa (56)

АЛЕКСАНДАР КОНУЗИН

У формату Париз–Берлин–Москва–Београд може се спречити да Србија има компликације какве је имала Украјина

Европа је језгро десетак најразвијенијих држава света, чија је тесна међусобна сарадња током последњих деценија довела до стварања заједничког простора, наднационалних уједињених структура и заједничке политике. Када ово кажем, немам у виду само Европску унију већ и, на пример, Евроазијску унију, која ће почети да функционише од 1. јануара 2015. године. Међутим, то неће променити ове најчешће врло специфичне односе, који кроз историју вековима повезују европске народе. Образац који нам је најближи су рођачке руско-српске везе, настале још у древном Средњем веку.

Ове, 2014. године, човечанство обележава стоту годишњицу од почетка Првог светског рата. Проучавајући разлоге за његов почетак, руски политиколози се присећају пророчких упозорења на опасност од војног сукоба између држава Антанте и Тројног савеза. Еминентни руски делатници Сергеј Вите и Пјотр Дурново су у руско-француско-немачком савезу видели гаранта европског мира, истовремено скретајући пажњу на напоре „океанске империје“ да изазову сукоб између континенталних држава и усмере Немачке према истоку.

То је у потпуности одговарало прокламованим стремљењима Џорџа Керзона и Велике Британије да се не дозволи да на европском континенту превлада било која држава. Политичка коњунктура с почетка XX века није дозволила да се преброде руско-немачке противречности и да се дође до француско-немачког помирења. Разбуктао се Велики рат.

Идеја о формирања групе држава – чија је геометрије, у складу са интересима, била промењива, развијена је између два рата и после Другог светског рата. Сетимо се „Европе од Атлантика до Урала“ Шарла де Гола, важеће Европске уније, заједничке европске ОЕБС. Притом, овде функционишу и формати ограниченог састава: Париз–Берлин–Варшава, „специјални“ односи Вашингтон– Лондон, регионални састави – ЗНД, Вишеградска група, балкански споразуми. У том смислу, идеја широког обухвата Париз–Берлин–Москва–Београд заслужује озбиљно разматрање.

 NovaEvropa (22)

ШТА НУДИ ОСОВИНА ЧЕТИРИ ДРЖАВЕ

И, заиста, свака од ове четири државе има своје „јело“ за заједнички сто. Француска је земља генератор иницијатива, које обликују лице Европе. Немачка је локомотива европске интеграције. Обе земље су места високих технологија, инвестиција, авангардних напредних форми привређивања. Русија је неисцрпни извор ресурса од значаја за читав свет, практично неограничена област улагања и стварања капитала и других компоненти производног процеса у интересу свих учесника, затим покретач и мотор евроазијског формата у обиму од 170 милиона људи. Србија је регионална држава, репрезентативна у погледу могућности и проблема малих и средњих земаља Европе.

Без обзира на различитост, међу карикама овог ланца постоји значајан заједнички потенцијал за интеракцију. Београд је неминовна адреса кад се говори о Балкану. чак и више од тога. Недавно је српски представник председавао Генералном скупштином УН. Од почетка следеће године Србија ће бити председавајући ОЕБС и моћи ће да се у потпуности искаже као конструктиван фактор заједничког европског суживота. Она је способна да спроводи независни избалансирани курс у области безбедности, без придруживања војно-политичким групацијама.

У економској области све ове четири државе заинтересоване су за поуздану стабилну сарадњу у области енергетике. Оне су ангажоване на реализацији највећег трансграничног пројекта Јужни ток. Српска територија је велики европски транзитни канал. Модернизација путне, железничке и речне инфраструктуре је перспективна област сарадње. Хуманитарна база у Нишу већ је показала да је неопходни међународни механизам за интервенције у ванредним ситуацијама изазваним природним катаклизмама.

Француска, Немачка и Србија, у границама могућности сваке од њих појединачно, активно делују на руском тржишту. Производне, пројектне, грађевинске, трговинске и друге компаније у релацијама са руским партнерима освајају економско-привредни простор Русије.

Можемо ли постигнути ниво сматрати задовољавајућим? Не можемо. Резерве постоје на свакој страни – економске, финансијске, правне, организационе. Нажалост, у ове односе се у последње време агресивно умешала политика. На политичким форумима активно се говори о томе да смо можда сви ми сведоци обнављања хладног рата. Неки сматрају да хладни рат није ни престајао. Хладни рат је историјски условљено међусобно супротстављање група држава различитих политичких, економских, идеолошких система, то су били супротстављени војни блокови. Крајем ХХ века Русија, као и њени бивши савезници, улази у табор демократских држава и тржишне економије.

 NovaEvropa (30)

ПРИРОДА АНТИПАТИЈА ПРЕМА РУСИЈИ

Да ли је нестала идеолошка компонента? Авај, није. Али овај пут носилац бољшевичког приступа није моја земља. Упркос реалном развоју догађаја у свету, наш главни партнер и конкурент у поступку стварања међународних безбедних односа упорно декларише и на све могуће начине покушава да материјализује концепцију своје ексклузивности и доктрину глобалне доминације.

Према мишљењу познатог српског политиколога Срђе Трифковића, данашњи проблеми Русије нису повезани са њеном спољном политиком. Он сматра да проблеми проистичу из два базична ослонца: (1) англо-америчког геостратешког супротстављања Русији као срцу евроазијске континенталне групације; (2) културне антипатије доживљавања Русије као супротности Запада. Ово се надопуњује антагонизмом западних политичких и медијских елита у односу према мојој земљи.

Први кораци према новој верзији хладног рата направљени су одмах по завршетку претходног хладног рата. Тада је – игноришући могућности за успостављање нових европских односа без демаркационих линија и у условима једнаке безбедности и користи – превагнула саблазан остварења хегемоније. Започела је прогресивна промоција експанзије НАТО традиционално – на Исток. Следећа фаза је излазак САД из Споразума о противракетној одбрани (ПРО), када Вашингтон објављује намеру да свом систему ПРО да глобалне размере. Амерички планови се повезују са задацима НАТО, све до довлачења натовске инфраструктуре и борбених средстава до граница Руске Федерације. Москва је, наравно, све то схватила, покушавајући да се супротстави политичким средствима и избегавајући отворену конфронтацију. Осим тога, да би неутралисала ова офанзивна дејства, Русија је тежила повећању потенцијала за међусобно деловање против заједничких опасности и претњи – за борбу против међународног тероризма и пиратерије.

Мора се констатовати да је та саблазан уображене надмоћи превагнула. Потом је дошло и последње – санкције. Заоштравање антируске активности у 2014. години повезује се са кризом у Украјини и оптуживањем Русије за разбуктавање тамошњег унутрашњег политичког конфликта.

Разуме се, игноришу се чињенице о противуставном доласку на власт садашње кијевске гарнитуре, о директном садејству и помоћи западних земаља државном удару, о распламсавања од грађанског рата од стране Кијева и ратним злочинима против становника југоисточне Украјине, о хуманитарној катастрофи и стотинама хиљада избеглица из те земље. Нећу улазити у детаље у вези са том темом, која не допушта површне прегледе. Рећи ћу само ово: у руском јавном мнењу, нарочито у стручној заједници, постоји мишљење да, чак и да нема Украјине, пронашао би се неки други разлог за појачавање притиска на Русију.

ЕВРОПА ЈЕ НАЈВЕЋА ЖРТВА

Заједно с тим, са моје тачке гледишта се иза набројаних чињеница могу наслутити дугорочни циљеви. Заиста, санкције против Русије, које је наметнуо Вашингтон, чине очигледну штету државама ЕУ. Осим тога, данас је тешко проценити ко је већа жртва: да ли је то онај коме су санкције уведене или пак, због контрамера Москве, сви они који су му санкције увели. Европа је највећа жртва санкција, изјавио је недавно познати француски политиколог Жак Атали у интервјуу за српске новине Политику. Лакше је одредити ко је на добитку. То су прекоокеанске компаније. Такво непоуздано партнерство у Европи не доприноси ни јачању јединства унутар саме ЕУ нити јачању њених заједничких спољних позиција.

За време док Русија посвећује све више пажње развоју Сибира, Далеког Истока, док енергично јача везе са Кином, све активније делује у азијско-пацифичком региону – земље ЕУ би морале да покажу много више далековидости. Санкције нису први случај торпедовања обострано корисне интеракције између ЕУ и Русије. Познато је вишегодишње опирање реализацији пројекта Јужни ток. Због притисака свана, постављају се препреке сарадњи у области високих технологија. Сетимо се само не тако давног случаја одустајања од продаје Русији аутомобилске компаније Опел, и то после дугог премишљања.

Све ово се посебно односи на сектор енергетике, на опрему за добијање и производњу енергетских сировина. У истој мери односи се и на гасну политику. Под изговором о тобоже превисокој зависности од испорука руског енергента, Европи се нуде испоруке гаса добијеног из шкриљаца, и то из САД.

Разуме се, свако сам себи бира партнера. Али да ли ће амерички гас бити јефтинији од руског? Да ли ће зависност од гаса из САД бити лакша, него „зависност“ од гаса из Русије, која се већ показала као поуздани партнер?

Шта закључујемо из тога? У свим набројаним случајевима препознају се давнашње геостратешке намере највећих поморских држава да спрече јачање и ширење веза унутар континента, и да, ако је могуће, повуку нове демаркационе линије. Као што је на самом почетку ХХ века кошмарни сан Лондона било зближавање Русије и Немачке, тако и сада свака творевина која има реалну тежину – ствара се на евроазијском простору, који се не препушта тако лако контроли САД и Велике Британије – изазива њихово, најблаже речено, подозрење.

НОВИ ГЛАСОВИ У ЕВРОПИ

Интересантна је ситуација унутар ЕУ после мајских избора, чији се резултати оцењују као неочекивани и чак револуционарни. Успех партија евроскептика у Француској, Великој Британији и другим замљама ЕУ говори о томе да у Европи постоји расположење које се не уклапа у глобалистичке, бирократске, медиокритетске норме постојања. Људи не желе да буду безлични средњи статистички европљани без националних корена. Притом, такво расположење је распрострањено како у земљама оснивачима Европске уније тако и у државама неофитима из Источне Европе. Вредно пажње је и то што су британски евроскептици, који су опозиција владајућој партији, јединствени с њом у супротстављању континенталним Европљанима, што се нарочито видело приликом покушаја спречавања избора на кључне функције у ЕУ представника проевропског на штету евроатлантског лобија. У том истом контексту привлаче пажњу спољнополитички потези француских евроскептика, нарочито парола Марин ле Пен „за Европу од Лисабона до Владивостока“.

Узимајући у обзир све што је речено, предложени формат Париз–Берлин–Москва–Београд изгледа да заслужује пажњу. Не ради се овде о покушајима ремећења уређених европских творевина. Ми говоримо о специфичним питањима, која се не уклапају у потпуности у већ важеће институције.

Овде се могу разматрати питања која имају за циљ спречавање компликација, са којима се, на пример, сусрела Украјина када јој је постављен фактички ултиматум – или заједништво са ЕУ или привилеговани односи са Русијом и другим државама ЗНД.

Србија показује жељу да се прикључи ЕУ. Али притом Србија жели да сачува посебне односе са Русијом. Она је заинтересована за продужење билатералног споразума о слободној трговини. Тај проблем може бити предмет преговора на простору који се понуди. Београд иступа против уласка у НАТО, где је већина чланица ЕУ, покушавајући да сачува свој неутрални статус. И то је простор за заједничко разматрање. Као земља која поседује регионалну димензију, Србија је партнер за разматрање питања у балканским размерама.

Желим да се надам да ће данашња конференција бити не само дискусиони форум већ и полазна тачка будућих корака у циљу регулисања дијалога у именованом четвоространом формату.

Излагање бившег амбасадора Руске Федерације у Србији на међународној конференцији „Нова Европа: Париз-Берлин-Москва-Београд“, одржаној 17. октобра 2014. у Београду у организацији фонда Достојанство

Превела ЈАСНА КОСТИЋ

Извор: Нови Стандард