Александар Ђурђев: Прајд

12.05.2015.

Први програм руске телевизије пустио је у етар слику која отвара ново поглавље историје: Сергеј Шојгу, руски министар одбране, прекрстио се на капији Спаске куле и повео за собом параду победе Великог отаџбинског рата.Није, међутим, промоција силе и беспрекорни марш домаће и стране војске скренуо пажњу светске јавности, већ спектакуларна литија потомака са сликама предака-ратника на челу са председником Русије Владимиром Путином.

Aleksandar Djurdjev 2015

Александар Ђурђев, генрални секретар Треће Србије

Елем, недавна одсутност Владимира Владимировича, покренула је лавину коментара на Западу, који су се кретали од предпоставки да је руски лидер болестан од грипа, до оних, сензациналних, који су му одбројавали последње дане. Вести које су стизале из пера белосветских журналиста, самозваних аналитичара и пророка, као да је осмислио Гебелс у поодмаклој фази деменције. Ако занемаримо неукусне шале у стилу негдашњих путујућих позоришта, можемо са сигурношћу тврдити само једно: Европа је опседнута ликом Владимира Путина, или, можда не толико његовим ликом, колико са оним што покушава да направи. Русија не одустаје од својих намера, стратегија је препознатљива и транспарентна у малим дозама, тек толико да се зна да је у питању партија на дуже стазе и да нема места аутсајдерима који играју на блеф. Свет је претворен у шаховско поље на коме најбоље потезе вуку они који најдуже памте, где нема места за зихераше већ само за велемајсторе.

На сваки потез руске иницијативе Евро-атлантске снаге реагују као лакмус папир. Енергетски ток са извора на Истоку, ма како се службено звао, својеврсан је серум истине који открива право лице Запада. Не морамо више нагађати где су места потенцијалих жаришта; довољно је погледати списак држава које су започеле независне преговоре са Русијом и видећемо разлог постојања ИДИЛ-а и Десног сектора, смисао Арапског пролећа, осуде погрома над Јерменима и нових терористичких акција у Македонији.

Још је давно приметио Владимир Соловјов, да држава не постоји да би остварила рај на земљи, него да би спречила остварење пакла. Истини за вољу, мало грађана Србије од своје државе очекује спектакуларне промене у смеру замишљеног раја, али је поприлично велики број оних који од државе траже јасне циљеве, приоритете и поштовање прага толеранције  које ће спречити третирање Србије и њених житеља као Алај-бегове сламе. На првомпријему који је организовао Лењин 1918. године Мирослав Спалајков ић му се обратио следећим речима:„Ви сте бандит. Ви сте осрамотили словенску расу и ја вам пљујем у лице“. Ма како звучао као епитаф поноса, овај догађај је образ дипломатије у време Краљевине, смерница од које смо брзо одступили зарад туђе добробити и циљева.

Захваљујући очајној дипломатској иницијативи савремене југословенске и српске државе, бриселска бирократија нас је уплела у мрежу неолибералних идеја, чији нас комесари наводе на искључиве координате евроатлантских интеграција баш као што су то некад чинили бољшевички комесари у Русији, када су удаљавали сопствени народ од корена и традиционалних вредности. Зидари актуелног поретка су нас затекли неприпремљене, без јасне стратегије шта заправо желимо. Лутање Српске дипломатије, које по годинама превазилази оно јеврејско у пустињи, прети да се заврши неодложним избором између Египта и Обећане земље. Зато је веома важно ослушкивати говор националног тела,  јер он увек допире даље од говора елите, те шаље јасне поруке онима који одлучују и који често говоре двосмисленим језиком и излизаним политичким фразама. Наступајућа јесен ће, свакако, донети нове поделе на пољу спољне политике али свако ко упорно инсистира на њима, мора да буде свестан своје одговорности. Зато нису у праву лоши ђаци, што савремени политички живот тумаче на искључив начин и тако детерминишу оријентацију спољне политике. Лекције које нам је дала историја, још увек нисмо научили иако смо поновили разред.

Са друге стране, руска елита је научила болну историјску лекцију и почела да ослушкује говор сопственог народа, а овај опет, говор предака који су сликом били оприсутњени на Црвеном тргу заједно са својим потомцима. Била је то порука послана оком камере, која је на почетку преноса пажљиво забележила обновљену икону Смоленског Спаса. Порука победе, наде и поноса баш као што би рекао и песник:

“They took your life they could not take your pride”.

Александар Ђурђев, један од оснивача Треће Србије