Александар Ђурђев: НЕ ОДРИЧЕМ СЕ НИ ПРИЈАТЕЉА НИ НЕПРИЈАТЕЉА

07.07.2015.

“На вука вика а лисице месо једу”. – Српска народна пословица

Aleksandar Djurdjev 2015

После дуге и тешке политичке борбе, странка међу чијим оснивачима сам и ја, нашла се на историјској раскрсници. Људи који су довели странку до те тачке, кажу да пут који води напред предводи мој пријатељ и сарадник Мирослав Паровић, док се све лоше, како могуће тако и немогуће, приписују искључиво мојој маленкости. После толико удара које сам преживео због Треће Србије, можда бих и заћутао и пустио да ствари теку својим током, да не видим да пут којим је кренуо Мирослав Паровић води ка расколу и нестанку Треће Србије.

Није ми намера да улазим у јавну полемику са људима који су организовали противправни преврат у Трећој Србији, нити ми васпитање дозвољава да шаљем увреде према мојим страначким колегама. Читајући њихове изјаве и коментаре по друштвеним мрежама, стичем утисак да сам ја тим младим и образованим људима, који су на себе узели терет да политички и економски преобразе Србију, а један од њих чак да постане председник наше државе, одређивао и наређивао шта ће мислити и шта ће радити. Уколико на тај начин желе да доведу у питање мој морални и страначки кредибилитет, поставља се контрапитање: А што су они уопште толике године пристајали да трпе ту диктатуру? Да ли ће њихово вербално гажење и омаловажавање мојих заслуга уздићи њихове политичке каријере на политичком спектру Србије? Зар је могуће да су моје страначке колеге толико слабе и незреле личности? Не, ја их као такве не познајем и знам да нису такви. Као што и они знају какав сам заиста ја. Сматрам да су вешто изманипулисани зарад краткорочних интереса појединаца. Зар је могуће да су фотеље и изборне функције јаче од идеје богате и поносне Србије? Да ли је усуд ове државе и нације да свака патриотска партија заврши као опскурна фотељашка странчица са добро ухлебљеним појединцима који се нерадо сећају свог патриотизма? Не, ја у то не верујем!

Не памтим да су моји саборци о политичким противницима, па и националним непријатељима, говорили тако ружно како што сада говоре о мојој личности. Не знам како намеравају да воде државу ако не умеју цивилизовано да се понашају. Манипулативност, безочне лажи, мењање курса и реторике преко ноћи, диктаторство уз личне претње и уцене које засењују и манире Мире Марковић. Нисам наиван да поверујем да се Мирослав Паровић сам од себе једног јутра пробудио другачији. Шта је потребно да се деси човеку да се тако промени? Какву је понуду или претњу добио? Откуд је одједном добио толики простор у медијима који су до јуче сатанизовали Трећу Србију? Да ли ће сутра са Чанком у коалицију? Где је ту мушкост? Куд је пошао тако осокољен и лакомислен?

Дела говоре о свакоме од нас. Били су јаки само на речима. Сада је очигледно да су и ту изнемоћали. Могли смо ово да решимо кроз искрен дијалог. Нису ни покушали. Заобишли су све страначке институције, програм и Статут, послужили се фалсификатима.

Свеједно, Мирослав Паровић ће морати да изађе пред страначке органе, најпре пред Председништво, а потом и пред чланство које, узгред, и не познаје. Ту може да поднесе оставку.

На жалост бављење политиком човека може довести у овакву позицију у односу према својима ближњима. То не значи да се требамо одрећи својих ближњих, пријатеља и кумова, јер нас више спаја него што нас раздваја. Ипак то не значи да из снисходљивости према пријатељима треба препустити пропасти организацију која се мукотрпно годинама градила. Јер је овде опште изнад личног.

А ја пажљиво бирам како пријатеље тако и непријатеље и не одричем се ни једних ни других. Паровић ми је кум. Код нас у Бачкој кум је део породице. Без обзира на тешке увреде које је изнео на мој рачун ја никада нећу узвратити на исти начин. И он и његова породица ће у мени и мојој породици имати подршку и у добру и у злу. Мирослав је квалитетан човек. А Јеванђеље каже да је “Пут у пакао поплочан добрим намерама”.

Као верујући човек сигуран сам у Истину да: “Што око не виде, што ухо не чу, и у срце људско не дође, оно уготови Бог онима који Га љубе. “