Манифест Треће Србије

13.02.2013.

admin-ajaxНајважније политичко питање у Србији јесте: „Зашто већ две деценије идемо из неуспеха у неуспех?”

 

Зато што је српска политика паралисана поделом на прву и другу Србију.

Две доминантне идеолошке струје својим оштрим сукобом прикривају међусобну зависност и много тога заједничког.

Превише екстремне да би успоставиле консензус, превише површне да би остваривале велике пројекте, превише пристрасне да би доследно поштовале вредности и превише искључиве да би се снашле у сложеном историјском тренутку, обе су занемариле нормалне људе, централне теме и опште добро.

Имале су једнако лоше резултате, али су једна другој служиле као изговор, а незадовољство већинске Србије није имао ко да изрази.

Сама подела није нова и јавља се у свим друштвима која морају да помире сопствену традицију са савременим изазовима. У модерној Србији је присутна од почетка, већ два века.

Историја нас учи да блокада друштва траје све док се подела не превазиђе.

Последња деценија прошлог века и прва деценија овог века прошле су, појавили су се нови људи коју су се научили на туђим неуспесима и доказали својим успесима.

Време је за Трећу Србију.

 

Њен циљ је да помири прву и другу, превазиђе њихова ограничења, и врати Србију међу најбоље.

Прошли смо кроз бројне неуспешне реформе, и знамо да се велики програмски циљеви не постижу лако.

Али исто тако знамо да су досадашње реформе биле површне и занемаривале суштину проблема.

У Србији су темељи раскопани. Ми све време имамо и концепте и законе и установе и службенике, па не успевамо да решимо кризу вредности, ни демографије, ни привреде, ни државних граница.

У свету у ком је „српски” почело да значи „злочиначки”, у друштву у ком родитељи почињу да уче децу да не вреди – учити, радити, бити поштен, устајати ујутру – политички програм мора почети од оног што се иначе подразумева.

Србија има будућност. Вреди!

 

Изградимо око тога основни консензус. Да бисмо могли да остварујемо заједничке пројекте, морамо прво бити заједница.

Бројне групе у нашем друштву, од монополиста до мафије, знају и ко су и шта желе. А ми?

Изградња националног идентитета први је приоритет. Он не сме бити схваћен у уском смислу, већ инклузивно. Није битна национална припадност, колико васпитање, понашање и култура живљења.

Политика помирења почива на становишту разума и позитивних вредности.

С тог становишта, најбоље народне традиције се укрштају са искуствима из света. Слободи се можемо учити од Европе и Америке или од Немањића и устаника. Радној етици, од Јапанаца или српских домаћина. Отворености и изузетности, од производа информатичке револуције или Високих Дечана.

С тог становишта је могуће одредити и националне интересе тако да се укрштају са интересима политичких чинилаца у региону и свету.

Када блокада буде уклоњена, бићемо опет слободни да радимо и волимо. И заиста ћемо моћи да живимо боље.

У Новом Саду, 6. октобра 2012, на несванули дан промене и дан када је последњи велики српски државник, кнез Павле, пренет из изгнанства у породичну задужбину.